Izjava zamjenika predsjednika vladajuće partije tzv. Kosova Redžepa Hotija da eventualna podjela Kosova ne bi bila moguća bez pripajanja Kosovu dijela Sandžaka koji pripada Srbiji, ali i dijela Sandžaka koji se nalazi u Crnoj Gori, prema mišljenju analitičara, znači samo jedno — da je ideja o prirodnoj, odnosno „Velikoj Albaniji“ prilično živa.
Da je to tako potvrđuje i najnoviji primjer izgradnje novog auto-puta kojim Tirana planira da poveže unutrašnjost zemlje sa gradom Ulcinjom u Crnoj Gori. Iako se čitav projekat predstavlja kao zamajac razvoju elitnog turizma i albanske ekonomije, mnogima ipak nije promaklo da će na ovaj način i Ulcinj defakto biti uvezan u sistem albanskih opština.
[adsenseyu1]
Kada se tome doda da je Hoti u intervjuu za prištinski portal „Ljajmi“ otvoreno kazao da Beograd eventualnu podjelu Kosova smatra stvarnom opcijom samo „kako bi se spriječilo stvaranje „Velike Albanije“ od koje srpska država ima strah, onda nije teško zaključiti da je u pitanju realan projekat.
Hotijeva izjava je interesantna iz više uglova, smatra Boško Vukićević, ali ovog analitičara prije svega, kaže, „fascinira skandalozno ćutanje evropskih zvaničnika na ovakvu vrstu ekstremističke retorike visokorangiranog političara vladajuće partije sa teritorije koja je od mnogih evropskih zemalja protivpravno priznata kao nezavisna država“.
„To je samo dodatna potvrda politike dvostrukih standarda briselskih tehnokrata, koji su se ekspresno i u prijetećoj formi oglašavali kada su neki srpski političari pominjali mogućnost oduzimanja teritorija koje pripadaju drugim državama. Ima se utisak da je tišina kojom su sa Zapada propraćene ekstremističke izjave albanskih političara, dolazile one iz Albanije, Makedonije, Crne Gore ili iz tzv. države Kosovo, dio jedne strategije koja je utvrđena još prije nekoliko decenija u nekim centrima moći, a koja bi mogla da dovede do novih nepravdi, nesreća i ratova na Balkanu“, kaže Vukićević za Sputnjik.
Vukićević u tom smislu naglašava da je „evidentno da se Albanci ne bi na takav neprimjeren, agresivan i brutalan način odnosili da nemaju jasnu i javnu podršku njihovih američkih, a u nekoj mjeri i evropskih pokrovitelja“.
„Imajući to u vidu, postaje jasno da bilo koji pokušaj razrešenja kosovskog pitanja od strane vlasti Srbije nema nikakve šanse za uspjeh ako u njemu ne bude aktivno učestvovala Rusija, koja bi kao srpski saveznik predstavljala protivtežu albanskim pokroviteljima sa strane Zapada“, smatra naš sagovornik.
Kada je pak u pitanju odnos zvanične Podgorice prema Hotijevoj najavi mogućeg zauzimanja crnogorske teritorije, naš sagovornik kaže da se u tom smislu samo „još jednom može konstatovati kukavičko ćutanje montenegrinske vlasti, ali i većine političkih stranaka iz Crne Gore“.
„Nije prvi put da albanski političari najavljuju otcjepljenje crnogorskih teritorija i njihovo pripajanje Albaniji, a koliko su ozbiljni u namjerama govori i skorašnja najava gradnje auto-puta Šenđin—Velipoja, čija bi se trasa spojila sa Ulcinjom. Takva velikoalbanska politika je zajednička za sve političare tog naroda u Crnoj Gori, bez obzira na njihovo režimsko ili opoziciono pozicioniranje. Pomenuto ćutanje montenegrinskog režima na sada već obznanjene velikoalbanske težnje samo je pokazatelj ograničenog suvereniteta aktuelne crnogorske države, koju inostrani centri moći, zarad nekih njima znanih ciljeva, cenzurišu i stopiraju tokom obavljanja poslova od nacionalnog interesa. Štaviše, takvo ćutanje je upravo manifestacija ’sindroma inferiorne zavisnosti‘“, podvlači Vukićević.
Da li je moguća „korektna podela“ Kosmeta
Da je politika Tirane i Prištine na stvaranju ’Velike Albanije‘ očigledna i maksimalistička“, smatra i analitičar Vojin Grubač. On za Sputnjik dodaje da se sve odigrava uz podršku administracije SAD, kao i da se u tom smislu mogu vidjeti „agresivne teritorijalne pretenzije prema Srbiji, Crnoj Gori i (Sjevernoj) Makedoniji“.
Ako je već došlo vrijeme da se te stvari rešavaju, Grubač ističe da je to moguće učiniti, ali „samo na korektnim osnovama“.
„Mišljenja sam da se teritorija Kosmeta mora podijeliti korektno, a to je da Srbima pripadne 51 odsto, a Albancima 49 odsto te teritorije. To je svojevremeno bio predlog Francuske i Njemačke, uz podršku Rusije, koji je predočen Beogradu 1998. godine“, podsjeća Grubač, koji dodaje da bi u tom slučaju moralo doći i do razmjene teritorija, ali ne na način kako to zamišljaju albanski ideolozi.
„Naime, pravedno bi bilo da se gubitak 49 odsto teritorije Kosmeta kompenzuje predajom dijela teritorije Albanije od Bojane do Drima Crnoj Gori i Srbiji. Sporno bi moglo biti pitanje Skadra, koji bi trebao ući u tu kompenzaciju i razmjenu teritorija, te pripasti Crnoj Gori“, smatra on.
„Dakako, albanskim ideolozima velikodržavlja se to neće svidjeti, ali to je samo njihov problem, jer u perspektivi, kako se geostrateški situacija bude mijenjala, može im se desiti da ne dobiju ni pedalj Kosmeta, pa i da izgube dio teritorija Albanije, po istom principu po kojemu su posezali za tuđim teritorijama. Da se to ne bi desilo, potrebno je stvarima pristupiti obostrano korektno. Jer nikome nisu potrebni progoni bilo koga i bilo gdje, mada znamo da svaka batina ima dva kraja“, zaključuje Grubač.
Pravimo auto-put za veliku Albaniju
Ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Srbije Zorana Mihajlović još jednom je istakla važnost izgradnje auto-puta od Niša do Prištine, koji će, kako kaže, povezati 100.000 građana Topličkog okruga s Koridorom 10, Srbe s Kosova sa Nišom i Srbe sa Albancima. Reč je o projektu EU i Srbije, u kojem će „77 kilometara koštati 800 miliona evra“, a „gradiće ga naše firme i naši radnici“. Srbi s Kosova ne misle da je ovaj put za njih prioritet.
– U vreme kad ljudi izvršavaju samoubistva zbog gladi i nemaštine u fabrikama gde ne primaju plate 15 i više meseci, država ulaže u put koji sve i da krene da se radi neće biti gotov za najmanje šest godina – ocenjuje Dejan Nedeljković, građanin sa severa Kosova.
– Da ne govorim da su hiljade kilometara puteva, magistralnih i regionalnih, u očajnom stanju sa višedecenijskim rupama i tako dalje. Postoje mnogo veći problemi u Srbiji od puta za Tiranu. Juče je bila godišnjica početka bombardovanja, deca i narod su sve bolesniji od osiromašenog uranijuma, a lečimo ih SMS-om umesto da država pomogne. I sve dok se ne reši status Srba na KiM, na najpovoljniji način za nas koji živimo ovde i da te dogovore albanska strana ispuni, ne bi trebalo počinjati bilo kakvu izgradnju puteva. Putevi spajaju ljude i svakako treba da ih bude, ali sada nije vreme za to – ističe Nedeljković.
Aleksandar Đikić, predsednik Srpskog nacionalnog foruma iz Gračanice, smatra da izjava ministarke „zahteva da se dobro zamislimo o posledicama ovakvog vladanja Srbijom“, ta da je reč o „ogoljenom antidržavnom delovanju.“
– Laž je da će put povezati 100.000 građana Topličkog okruga sa Koridorom 10, jer su građani Prokuplja već na Koridoru. Eventualno će povezati oko 17.000 građana Kuršumlije, ako ih je toliko ostalo zahvaljujući katastrofalnom putu koji ih povezuje s Prokupljem i Blacem. Kako ministarka misli da će put povezati Srbe s Kosova i Niš, kada Srbi iz Kosovskog Pomoravlja imaju put ka Preševu, odnosno Vranju i Leskovcu, a Srbi sa severa ni ne prolaze tuda. Takođe, auto-put Niš-Priština se ne nalazi u prostornom planu, pa je nejasno zašto ministarka spominje Merošinu ili bilo koje drugo naselje na tom putu. A sintagma o povezivnju Srba sa Albancima putem Niš-Drač, ne može da se prokomentariše pristojnim rečnikom – kaže Đikić.
On podseća da auto-put od Drača do Prištine, tačnije do Lužana koje se nalazi 18 kilometara od Podujeva, već postoji.
– Odatle se jedan krak gradi prema Medveđi, čime bi se prostor velike Albanije povezao. Zato auto-put neće doprineti razvoju Topličkog okruga, već iseljavanju srpskog stanovništva. Neće povezivati Srbe sa KiM i Srbe iz Niša, već glavnu luku NATO-a na Jadranu, sa jedinicama NATO-a u Rumuniji i Bugarskoj, što je interes NATO-a, a ne Srbije. I ako je u pitanju interes NATO-a, neka on to i sagradi. Po čemu ministarka smatra da bi Srbija trebalo da se zaduži 800 miliona evra za nešto što je u interesu mnogo bogatijih i moćnijih zemalja? Politički gledano ovo bi bio fijasko, a ne unapređenje odnosa Srba i Albanaca – zaključuje Đikić.
(Sputnjik,Vesti online)
[adsenseyu6][adsenseyu5]
