Iako na prvi pogled izgleda da se gnev dela Evrope i Amerike sručio na beloruskog predsednika Lukašenka zbog prinudno spuštenog aviona i uhapšenog opozicionara Protaseviča, pravi razlog treba tražiti na drugoj strani.
Reč je, naravno, o geopolitici, o činjenici da Aleksandar Lukašenko drži u svojim rukama — ključ Rusije.
A dragoceni ključ koji Zapad toliko želi, predstavljaju takozvana „Smoljenska vrata“, ulaz u Smoljensk, stari ruski grad koji se nalazi u oblasti na granici s Belorusijom, koji je uvek bio prvi na udaru kad su evropski zavojevači kretali na Moskvu.
Tuda je svojevremeno prošao Napoleon, s te strane je udario i Hitler. I jedan i drugi su polomili zube.
Zašto su važna „Smoljenska vrata“ — ključ Rusije
Zato je danas, kad se „kolektivni Zapad“ zaverio protiv Rusije, važno ko kontroliše ta „vrata“.
Lukašenko to čini još od raspada Sovjetskog Saveza koristeći s jedne strane prednosti geografskog položaja, a s druge, odbijajući napade onih koji bi želeli da od Belorusije stvore Ukrajinu ili Gruziju. Ili — bilo koju od bivših sovjetskih republika u kojima su vlade popadale kao kule od karata pod udarom „demokratskih revolucija“.
Drugi razlog koji Belorusiju čini važnom strateškom tačkom je takozvani Suvalki koridor. To je teritorija između Poljske i Litvanije dugačka oko 60 kilometara koja povezuje baltičke zemlje sa ostalim zemljama NATO-a. Alijansa taj koridor smatra najnezaštićenijom teritorijom u slučaju udara sa istoka, to jest — sa strane Belorusije.
U potencijalnom ratu, Rusija bi preko Belorusije veoma brzo mogla da zauzme taj koridor, baltičke zemlje bi bile odvojene od ostatka NATO-a, Rusija bi stigla do Kalinjingrada, svoje enklave u Nemačkoj…
A onaj ko kontroliše Krim i Kalinjingrad, drži pod vojnom kontrolom veliki deo Evrope.
Zato je interes Zapada da Belorusiju uključi u svoju orbitu, da ona ne bude odskočna daska za eventualni ruski pohod ka Kalinjingradu, a ruski interes je da Belorusija ne postane nova Ukrajina, niti članica Severnoatlantske alijanse koja bi Rusiji mogla blokirati put do enklave u Nemačkoj.
Bolje i domaćica, nego — Lukašenko
Zato je ova mala, ali zemlja u kojoj se živi bolje nego u mnogim postsovjetskim državama, stalna meta pokušaja Zapada da je uvuče u svoju orbitu.
Ti pokušaji se manifestuju čas potpunim odsecanjem te zemlje od Evrope i proglašavanjem njenog lidera za „poslednjeg diktatora“, čas nuđenjem „šargarepe“ da bi promenila stranu, pa „štapom“ — organizovanjem obojene revolucije koja bi Lukašenka odnela sa političke scene, a na njegovo mesto dovela bilo koga — makar to bila i osoba koja je na izborima dobila samo šest odsto glasova i objavila da je „samo domaćica, koju ne zanima politika“.
Međutim, ni proglašavanje izbora nelegitimnim, ni protesti, ni ubrzana obuka „domaćice“ za posao predsednika države, nisu eliminisali beloruskog lidera.
Zato se dosadašnji koliko-toliko prikriveni pokušaji zamenjuju otvorenom agresijom. Pri tome se koriste potpuno besmisleni povodi, kakav je prinudno spuštanje aviona u Minsku, što je zapravo rutinska operacija, predviđena pravilima vazdušnog saobraćaja — kad neko javi da je bomba u avionu, avion se obavezno spušta na najbliži aerodrom. To je aksiom.
A ni spuštanje aviona da bi se uhapsio neki putnik takođe nije ništa novo. Radili su to i Izrael, i Iran, i Turska… Da bi uhapsili Snoudena, Amerikanci su prizemljili avion bolivijskog predsednika Eva Moralesa. I nikom ništa, ni vike, ni dreke, ni sankcija… Kao što ih nije bilo ni kad je Amerika ubijala ljude na tuđoj teritoriji. I to predsednike država koji im se nisu dopadali.
Pokušaj ekonomskog uništavanja Belorusije
Posle svih propalih pokušaja uklanjanja Lukašenka koji im je izmakao iz ruku svaki put kad su poverovali da su ga privoleli svom carstvu i svojoj, antiruskoj politici, na redu je akcija kažnjavanja — ekonomskog uništavanja države, što, naravno, nema nikakve veze sa spuštanjem aviona.
Zatvaranje beloruskog neba za strane avione neće samo uništiti avio-kompaniju „Belavija“, već i međunarodni aerodrom „Minsk 2“, u koji je uložen ogroman novac. Pretnja da će se zatvoriti i kopneni međunarodni saobraćaj kroz ovu zemlju, učiniće je slepim crevom Evrope. Biće onemogućen izvoz kalijuma i naftnih derivata, što će značajno uticati na budžet države.
Čak i projekat „Novi put svile“ računao je na Belorusiju gde je trebalo da se napravi skladište, odakle će se roba pakovati i slati u Evropu. Već su zamrznute evropske investicije od 3 milijarde dolara i zabranjeno razmeštanje evroobligacija kako bi postala „slepo crevo“ Evrope.
Možda da pitamo Asanža…
Sve je jasno i nije potrebno pravdati se licemernim vapajima za demokratijom i ljudskim pravima čoveka za kojim je Belorusija raspisala međunarodnu poternicu i koji se hvali da je ratovao na strani nacističke organizacije „Azov“ u Donbasu.
Uostalom — ako je hapšenje opozicionara stvarno bio prekršaj — koja je kazna za to u Evropi? Da li se zbog toga smenjuje predsednik? Možda da pitamo Asanža?
Naravno, uvođenje demokratije ucenama i silom takođe nije nova pojava. Samo, izgleda da su se i ovog puta preračunali. Belorusija je suviše važna za Rusiju da bi dozvolila da na taj način bude uništena. Ni ekonomski ni vojno.
Zato nije slučajno što Lukašenko lakonski odgovara: Ako zatreba, ruska vojska će za jedan dan ući u Belorusiju.
Šta bi se dalje dogodilo — egzekutori znaju iz iskustva.
(sputnik)
