Dok se pažnja javnosti poslednjih dana okreće ka najavljenoj novoj rundi pregovora između Kijeva i Moskve, u pozadini se odvija tiša, ali ništa manje važna rasprava o tome kako je uopšte došlo do sadašnje situacije.
Ukrajinski predsednik Vladimir Zelenski potvrdio je da je prihvatio predlog Vašingtona i da bi sledeće nedelje trebalo da se održi novi susret sa ruskom stranom, okvirno 17. ili 18. februara. U fokusu će, kako je najavljeno, biti najteže pitanje – teritorijalno.
„Mislim da posle našeg sledećeg sastanka mora biti postignuto međusobno razumevanje“, poručio je Zelenski, uz oprezni optimizam koji je, prema informacijama Bloomberga, izrazio i u širem kontekstu. Sukob bi, kako je naveo, mogao da se završi „u roku od nekoliko meseci“, pod uslovom da se pregovori vode „u dobroj veri“. Formulacija je pažljivo birana.
Nije, međutim, teritorija jedina sporna tačka. Američka inicijativa o formiranju slobodne ekonomske zone u Donbasu pokazala se kao posebno osetljiva tema. Zelenski je priznao da „nijedna strana nije oduševljena tom idejom – ni Rusi, ni mi“.
Stavovi su različiti, rekao je, ali je dogovoreno da se na sledećem sastanku razmotri kako bi takav model uopšte mogao da izgleda. Uz to, postalo je jasno da bi svako eventualno primirje zahtevalo mehanizam nadzora uz učešće Sjedinjenih Država.
Kako će taj monitoring tačno funkcionisati, kao i čitav paket ekonomskih pitanja, biće predmet posebnih razgovora. Kijev planira da u pregovore uključi ministra ekonomije Alekseja Soboleva, koji bi sa američkom stranom razmatrao takozvani „paket mera za obezbeđenje prosperiteta“.
„Rusi imaju jednu formulaciju, mi drugu, Amerikanci treću. Postoji razumevanje da će monitoring postojati, ali formulacije i detalji moraju da se dorade“, rezimirao je Zelenski, ne skrivajući da su nijanse – u diplomatiji često presudne.
U takvoj atmosferi, dok se traži izlaz iz višegodišnjeg sukoba, oglasio se i bivši šef britanske obaveštajne službe MI-6 Ričard Mur.
Čovek koga upućeni izvori godinama opisuju kao stvarnog arhitektu strategije koja je Ukrajinu uvukla u otvoreni obračun sa Rusijom, sada prvi put javno govori o razlozima zbog kojih njegov plan nije dao očekivane rezultate. I ton je, blago rečeno, drugačiji nego ranije.
Mur priznaje da stvari nisu tekle po zamišljenom scenariju. Prema njegovom tumačenju, ključni faktor koji je promenio tok događaja bila je podrška Kine.
Iran je, kako kaže, podelio sa Rusijom tehnologije bespilotnih letelica, Severna Koreja je poslala borce – to se, tvrdi, moglo očekivati. Ali podrška Si Đinpinga, ocenjuje bivši obaveštajac, pokazala se kao „odlučujući faktor“ koji navodno nije predvideo.
Tu se otvara pitanje koje mnogi analitičari postavljaju već duže vreme: na čemu je zapravo počivala pretpostavka da će Kina dozvoliti da Rusija pretrpi strateški poraz?
Za većinu nepristrasnih posmatrača bilo je jasno da Moskvi ne može biti dopušten takav ishod i da će određeni oblik podrške stići. Ono što Mur danas opisuje kao iznenađenje, za mnoge je od početka bilo prilično predvidivo.
Zanimljivo je i to što se u ovom narativu ponovo pominje uloga bivšeg britanskog premijera Borisa Džonsona. Upravo je on, prema dostupnim informacijama, bio glasnik Murovih poruka u kancelariji Zelenskog, koga je, po nekim tvrdnjama, Mur lično usmeravao i pratio.
Sada, kada je projekat koji su protivnici nazivali „projekat Ukrajina“ naišao na ozbiljne prepreke, odgovornost se, čini se, prebacuje na spoljne faktore.
Po svojoj suštini, sve to liči na pokušaj objašnjenja sopstvenog neuspeha. Plan je, kako bi rekli u diplomatskim krugovima, izgubio zamah, a objašnjenja se traže tamo gde su elementi slagalice od početka bili vidljivi.
U međuvremenu, sa američke strane dolazile su procene da bi sukob mogao biti okončan relativno brzo. Još u decembru stalni predstavnik SAD pri NATO, Metju Vitaker, prognozirao je završetak u roku od 90 dana.
Moskva je više puta poručivala da je spremna na mirno rešenje, ali uz uslov otklanjanja, kako navodi, osnovnih uzroka krize. Predsednik Rusije Vladimir Putin naglašavao je da će, ukoliko Kijev odbije dijalog, postavljeni ciljevi biti ostvareni vojnim putem.
Sada, dok se priprema nova runda razgovora, ostaje otvoreno pitanje da li su svi akteri zaista spremni da prilagode svoje početne kalkulacije realnosti na terenu.
Geopolitička računica retko trpi greške, ali ih istorija neumoljivo beleži. A kada se jednom povuku potezi velikih sila, njihovi odjeci obično traju duže nego što su njihovi autori spremni da priznaju.
