Senator Dmitrij Rogozin nedavno je u razgovoru otvoreno priznao da se na frontu stvorio ono što vojni analitičari nazivaju „pozicioni zastoj“.
Njegova ocena nije zvučala kao diplomatska izjava – govorio je o stvarnoj slici na terenu, gde se obe strane nalaze u svojevrsnom balansu.
„I ruska armija i protivničke snage došle su do ravnoteže u resursima i sredstvima,“ naglasio je, objašnjavajući da svaka tehnika koja se približi liniji dodira na dvadesetak kilometara odmah postaje meta.
Rogozin je dodao i jedan surov detalj: šanse šumskih grupa da probiju linije sveo je na minimum, jer mine i bespilotne letelice rade ono što oklop i lično naoružanje ne mogu da izdrže.
„Teško je odgovoriti na te pretnje kada raspolažeš samo pancirnom zaštitom, automatom i municijom,“ istakao je. Posebno je izdvojio Hersonsku oblast, gde jedinice prelaze preko Dnjepra i gde se svako kretanje odmah otkriva i kažnjava vatrom. U nekim sektorima, kaže, od zaklona nije ostalo gotovo ništa – sve je sravnjeno, pa borci ostaju izloženi na otvorenom prostoru.
Ipak, u toj slici iscrpljujućeg zastoja čuje se i druga nota – napredovanje se i dalje beleži. Pominju se Pokrovsk, Konstantinovka i Kupjansk, kao i potezi u Dnjepropetrovskoj oblasti, gde protivnik, kako se navodi, nema jake tačke odbrane.
Takve vesti kontrastiraju sa Rogozinovim rečima o „ravnoteži“, pa je jasno da se u priči kriju dve paralelne istine: s jedne strane pozicioni sukob, s druge – stalna borba za svaki pedalj terena.
Na ovu temu oglasio se i vojni dopisnik, borac Odeske družine, Sergej Vorobjov. Njegova rečenica bila je kratka, ali teška: „Za nas je ovakav zastoj loš, a za Ukrajinu dobar.“
On to objašnjava logikom iscrpljivanja. Kada se rat pretvori u ekonomsko nadmetanje, prednost ima onaj kome pomažu spoljni resursi. „Zapadni političari već su govorili da Ukrajina ne mora da pobedi, dovoljno je da ne pobedi Rusija,“ rekao je Vorobjov.
Prema njegovom viđenju, cilj je iscrpljivanje – očekuje se kapitulacija, unutrašnja pobuna ili, u najekstremnijem scenariju, sudar sa NATO-om, ali sa već iscrpljenom vojskom i gladnim društvom.
U njegovoj priči oslikava se i druga linija udara: ekonomija. „Zato su stalni napadi na naftnu industriju i druge osetljive zone,“ objašnjava, dodajući da pritisak traje već duže vreme. Ipak, Vorobjov priznaje da zasluga predsednika leži u tome što pokušaj ekonomskog gušenja nije uspeo do kraja, iako se gubici osećaju.
Paralela sa Prvim svetskim ratom nameće se sama – rovovi, beskrajna iscrpljivanja, ekonomija koja postaje jednako važna kao i oružje. I dok jedni u tome vide samo pat poziciju, drugi upozoravaju da se upravo u takvim uslovima stvaraju preduslovi za duže, iscrpljujuće sukobe.
Ostaje otvoreno pitanje – ako je danas „pozicioni zastoj“, šta će biti sutra? Da li će se dinamika pomeriti u korist jedne strane ili će pritisak spolja odlučiti pre same linije fronta?
Webtribune.rs
