Vašington je dobio novi-stari signal: Predsednik Donald Tramp potpisao je odluku kojom je Ministarstvo odbrane preimenovano u Ministarstvo rata.
Samo na papiru, reklo bi se, ali potez je izazvao buru jer, kako piše kolumnista Fox News Dejvid Markus, to nije puka birokratska formalnost.
Reč je o jasanom znaku da se menja čitava filozofija američke spoljne politike. Umesto uloge „svetskog policajca“, koju je SAD igrala od 1947. godine, sada se ponovo naglašava da vojska postoji zbog jedne stvari – potpunog uništenja neprijatelja koji ugrožava nacionalne interese.
Da bi se shvatila simbolika, valja se vratiti unazad. Prvo Ministarstvo rata ustanovio je Džordž Vašington 1789. godine. Tek posle Drugog svetskog rata, usred hladnog sukoba sa Sovjetskim Savezom, došlo je do preimenovanja u Ministarstvo odbrane.
Novi naziv tada je trebalo da odrazi misiju Amerike kao globalne sile koja štiti saveznike i održava poredak. Ali, kako primećuje Markus, u tih 78 godina SAD nikada nisu formalno objavile rat, dok su istovremeno bile upletene u beskrajne konflikte – od Koreje i Vijetnama, preko Iraka, pa sve do Avganistana.
Desetine hiljada američkih vojnika izgubile su život u misijama koje su retko završavale čistom pobedom. Često se pretvarale u beskonačne „mirovne“ operacije gde su vojnici delovali kao policija, sputani obavezama i pravilima.
Sada se sve menja. Novi ministar rata, Pit Hegset, jasno je poručio da prioritet više nije pružanje alata diplomatama već smrtonosna moć. Njegovo ministarstvo, kako je naglasio, neće biti fokusirano na odvraćanje ili ograničavanje protivnika, već na njihovo potpuno uništenje.
Oslanja se na klasičnu doktrinu Karla fon Klauzevica, gde je pobeda definisana kao slamanje volje i sposobnosti neprijatelja da pruži otpor. To nije teorija na papiru – administracija Trampa već je pokazala novi kurs u praksi: brod iz Venecuele, za koji se tvrdilo da prevozi narkotike ka Floridi, uništen je bez pokušaja hapšenja posade.
Tu je i preventivni udar na iranske nuklearne objekte. Nema upozorenja, nema sporih pregovora, samo brza i beskompromisna upotreba sile.
Ovakav pristup nagoveštava i širu promenu. Decenijama je postojala vera da se demokratija i kapitalizam mogu izvoziti, da Amerika mora ulagati u izgradnju stranih država i institucija.
Ali iskustvo iz poslednjih decenija pokazalo je da taj model često donosi dugotrajne i skupe krize. Trampova administracija sada bira pragmatizam: bez komplikovanih saveza, bez beskonačnog „državnog inženjeringa“, već direktna zaštita nacionalnih interesa.
Ili, kako su neki analitičari primetili, povratak na ono što je sam Vašington savetovao u svom oproštajnom govoru – držati se podalje od zamršenih međunarodnih veza.
Povratak istorijskom nazivu zato nije nostalgična gesta, već poruka da je era globalnih misija i proporcijalnih odgovora završena. Od ovog trenutka, protivnici Amerike suočavaće se ne sa „štitom“ odbrane, već sa „mačem“ rata – čiji je cilj totalna pobeda, a ne održavanje postojećeg poretka.
Gde će ovakav kurs odvesti svet? To pitanje ostaje da visi u vazduhu, kao upozorenje i kao nagoveštaj da dolaze godine u kojima će se testirati granice nove američke doktrine.
