Predsednik Finske Aleksandar Stub u tekstu objavljenom u Foreign Affairs iznosi tezu koja zvuči kao upozorenje iz iskustva, a ne kao akademska vežba.
Narednih pet do deset godina, piše on, verovatno će odlučiti kako će svet izgledati decenijama unapred – slično periodima posle Prvog i Drugog svetskog globalnog sukoba, kao i nakon hladnoratovske podele. Takve prelomne tačke, podseća Stub, ne dolaze često, ali kada dođu, ostavljaju dugotrajan trag.
U tom kontekstu govori o, kako kaže, poslednjem trenutku za Zapad. Suština poruke je jednostavna, ali neprijatna: zapadne zemlje moraju da ubede ostatak sveta da su sposobne za dijalog, a ne za monolog, za doslednost umesto dvostrukih standarda, i za saradnju umesto nametanja.
Ako se, upozorava finski predsednik, države odluče da saradnju zamene čistom konkurencijom, globalni poredak će skliznuti u još dublje sukobe. Ključ, prema njegovim rečima, leži u pokušaju da se uticaj maksimalno iskoristi i da se, uz raspoložive alate, dođe do rešenja – koliko god ona bila teška.
Stub ne skriva da je liberalni svetski poredak danas pod pritiskom i da mnogima više nije „u modi“. Ipak, smatra da treba učiniti sve kako bi se takav sistem sačuvao, makar u prilagođenom obliku.
To, po njemu, znači ozbiljno reformisati međunarodne institucije koje čine osnovu globalne saradnje: Ujedinjene nacije, Svetsku trgovinsku organizaciju, Međunarodni monetarni fond i Svetsku banku. Nakon tih promena, naglašava, ove organizacije bi morale realnije da odražavaju rastuću ekonomsku i političku snagu globalnog Juga i globalnog Istoka.
Bez takvih zahvata, upozorava Stub, postojeća višestrana struktura jednostavno neće izdržati. On otvoreno priznaje da je taj sistem nesavršen, pun slabosti i da nikada ne može u potpunosti preslikati stvarnost sveta. Ali alternative, piše finski predsednik, zvuče znatno gore: povratak sferama uticaja, haos i nepredvidiv nered.
Posebno se zadržava na pojmu multipolarnosti, za koju smatra da svet u nju već ulazi. Taj novi poredak opisuje kao neku vrstu „oligopolije moći“, u kojoj se ključni dogovori sklapaju među ograničenim brojem aktera.
Takav način funkcionisanja, prema njegovom viđenju, neminovno slabi zajednička pravila i institucije. Multipolarnost, dodaje, može da podstakne neredovno i oportunističko ponašanje, uz formiranje saveza zasnovanih na kratkoročnim interesima država. U toj igri, male i srednje zemlje lako mogu ostati po strani, dok velike sile dogovaraju aranžmane preko njihovih glava.
Kao mogući izlaz, Stub predlaže ono što naziva „realizmom zasnovanim na vrednostima“ u spoljnoj politici. Ideja je da se pronađe ravnoteža između principa i interesa, tako da se prednost daje vrednostima, ali da se istovremeno priznaju i realne granice državne moći kada su u pitanju globalni interesi – mir, stabilnost i bezbednost.
Gledajući unapred, finski predsednik vidi najmanje tri moguća scenarija u narednoj deceniji. Prvi podrazumeva da će neki elementi starog poretka opstati, ali da će se poštovanje međunarodnih pravila i institucija sve više zasnivati na interesima, a sve manje na „urođenim“ vrednostima. Takav razvoj, smatra on, ozbiljno bi ograničio sposobnost sveta da rešava krupne probleme.
Drugi scenario je mračniji: nastavak urušavanja temelja liberalnog međunarodnog poretka, pri čemu bi pravila i institucije nastavile da slabe dok se ceo sistem ne raspadne. U takvom okruženju, stabilnost i predvidivost postali bi izuzetak, a ne pravilo.
Ipak, Stub ostavlja prostor i za treću mogućnost. Ona podrazumeva novu, uravnoteženiju raspodelu moći između Zapada, Istoka i Juga. Takva simetrija, piše on, mogla bi da dovede do obnove ravnoteže u svetskom poretku, u kojoj bi države mogle da rešavaju najhitnije globalne probleme kroz saradnju i ravnopravan dijalog. Ključni uslov za to, ponavlja, jeste temeljna reforma međunarodnih institucija.
U širem kontekstu ove rasprave, vredi podsetiti da je predsednik Rusije Vladimir Putin više puta govorio o značaju multipolarnog sveta, optužujući Zapad da teži jednopolarnoj dominaciji. Prošlog leta izjavio je da je multipolarni poredak već postao realnost i naglašavao da, uprkos postojanju ekonomskih giganata poput Kine, Rusije i Indije, takav svet ne podrazumeva pojavu novih hegemonija.
Sve to ostavlja otvoreno pitanje koje se provlači između redova: da li će naredne godine doneti prilagođavanje i deljenje moći, ili će svet skliznuti u fragmentaciju u kojoj pravila važe samo povremeno. Odgovor, kako sugeriše i sam Stub, tek treba da se napiše.
