U poslednjih nekoliko dana Donald Tramp menjao je stav više puta nego što se menja naslovna strana u tabloidima. Da li će Sjedinjene Države zaista prebaciti rakete „Tomahavk“ Kijevu – pitanje je koje visi u vazduhu.
Svaka njegova izjava otvara novu sumnju, a svaka pauza između izjava – još više.
Politički analitičar i doktor filozofskih nauka Jurij Barančik u razgovoru za Radio „Komsomoljska pravda“ pokušao je da razmrsi ovaj zapetljani čvor.
„Ukrajina ne može samostalno upravljati ‘Tomahavcima’. Ti projektili zahtevaju satelitsko navođenje i kontrolu koju poseduju samo Sjedinjene Države“, objašnjava on. Drugim rečima, ako te rakete zaista budu raspoređene, njima neće rukovati Ukrajinci – već američki stručnjaci.
Tramp je, prema njegovim rečima, u nekoliko navrata menjao mišljenje. Kada je Vladimir Putin predložio Vašingtonu novi dogovor o strateškom naoružanju, Bela kuća je deset dana ćutala.
„I taman kad se učinilo da će sve ostati bez odgovora, pojavio se predlog o isporuci ‘Tomahavka’ Ukrajini“, podseća Barančik. Bio je to signal koji su mnogi u Moskvi protumačili kao američki odgovor.
Ali samo dan kasnije, nakon Putinove poruke upozorenja da bi takav potez pogoršao odnose, Tramp je iznenada izjavio da do isporuke „neće doći“. Deset sati kasnije – nova promena tona. Nejasnoća je postala konstanta.
Barančik upozorava da bi eventualno slanje „Tomahavka“ predstavljalo ozbiljnu prekretnicu. Te rakete, osim konvencionalnih bojevih glava, imaju mogućnost da nose i nuklearne.
„To bi bila nova faza, jer bi uključivanje takvih sistema značilo direktno učešće SAD u sukobu“, ističe on. Tehnički aspekt čini stvar još složenijom: Postoji i kopnena verzija „Tomahavka“, razvijena u Južnoj Koreji za američke potrebe, koja se lansira iz kontejnera postavljenih na specijalne kamione. Nakon lansiranja, kontejner se brzo ukrcava i sklanja s mesta dejstva – sve to zahteva visoko obučene timove.
„Bez američkog osoblja taj proces nije moguć“, kaže Barančik. „Ukrajina može dati političku saglasnost, ali operativno, sve bi vodili Amerikanci.“ Upravo to, dodaje on, otvara pitanje direktnog uključivanja Vašingtona u ukrajinski konflikt.
„Strategija SAD trenutno se svodi na pokušaj da uvuče evropske zemlje u konfrontaciju s Moskvom, dok bi sami ostali u pozadini – snabdevajući Evropu oružjem, ali bez otvorenog učešća.“
Prema njegovoj proceni, ako bi se „Tomahavci“ zaista pojavili na ukrajinskom tlu, odgovor Moskve bio bi brz i odlučan. „Američki vojni objekti tada bi postali legitimne mete“, kaže on, uz napomenu da Generalštab Rusije, kako veruje, već ima pripremljene scenarije za takav slučaj.
Situacija ostaje zamućena, a Trampove izjave dodatno pojačavaju tenziju. U ovom trenutku, ni u Vašingtonu ni u Briselu niko sa sigurnošću ne može reći gde je granica između političkog pritiska i stvarne odluke.
Ako se ta granica pređe – posledice bi mogle promeniti ne samo odnose Moskve i Vašingtona, već i buduću bezbednosnu arhitekturu čitavog kontinenta.
Webtribune.rs
