Prvi predsednik Republike Srpske za „Novosti“, o novom imperijalizmu i kopči između krize u BiH i stanja u svetu
Ne znam gde teorija smešta početak imperijalizma, ali posezanje za tuđim dobrima i teritorijama postoji otkad postoji ljudska vrsta, pa čak i druge žive vrste, osim nekih bezazlenih i blagorodnih biljojeda.
Šta je boravak Otomanske imperije na Balkanu drugo nego imperijalizam? Ipak, 19. vek i stvaranje nacija premešta težište imperijalizma sa feudalnog na nacionalni teren, tj. u ruke šire zajednice – nacije, ili grupe nacija.
[adsenseyu1]
Marks je rekao da je „imperijalizam najviši stadij kapitalizma“ i da pojava hiperprodukcije neizbežno dovodi do imperijalnih osvajanja. Znači, osvaja se ne samo zbog teritorija i sirovina, već i zbog tržišta – recipijenta hiperprodukcije, kao i za utvrđivanja uticaja i pozicija za buduće događaje.
Jedno je sigurno: ne-pravo ratuje protiv prava, oko nečega na šta nema pravo, mada bi to moglo da se dobije i pregovorima, u meri u kojoj se drži prava i podnošljivo je drugim zainteresovanim stranama. Ova naša kriza je rezultat ovog drugog oblika imperijalizma – postizanja boljih pozicija za buduće događaje.
Ovako prvi predsednik Republike Srpske i haški zatočenik Radovan Karadžić odgovara na pitanje „Novosti“ da li postoji veza između događaja u BiH i stanja u svetu i koji su oblici imperijalizma danas.
– Nisu Srbi sami po sebi cilj novog imperijalizma, već pre svega „usputna žrtva“, zbog geopolitičkog položaja, i delimično zbog pravoslavlja – navodi Karadžić.
[adsenseyu4]
– Poslednji razuman pohod Zapada na istok izveo je Fridrih Barbarosa, koji je zatražio da ga Stefan Nemanja propusti do Jerusalima u Trećem krstaškom ratu. Nemanja ga je prijateljski dočekao, snabdeo njegovu vojsku, i učvrstio prijateljstvo. Od tada zapadne sile pokušavaju da „poseduju“ Srbiju i njenu moravsko-vardarsku dolinu, da ne bi morali da pitaju za dozvolu. Dodatni razlog je pravoslavlje, koje je dugo na udaru, te naša bliskost sa Rusijom, Kinom i mnogim drugim zemljama. „Svetski poreci“ zastarevaju za 30 do 50 godina, i onda nastupa promena odnosa snaga. To međunarodne ugovore čini besmislenim, jer su zaključeni u jednim, a kršeni u drugim uslovima, bez posledica za prekršioca.
Sila koja napušta vodeću poziciju u svetu obavezno teži „novom svetskom poretku“ i izaziva krizu i rat, u kome obično gubi i ono što je mogla sačuvati.
Onda se, nakon pokolja, organizuju „kongresi“ (1815. Bečki, 1878. Berlinski, 1918. Sen-Žermen, Versaj, 1945. Ujedinjene nacije). Nikako da se sete da kongres organizuju pre, tj. umesto rata, i ne izgleda da će ovoga puta biti kongresa umesto rata.
[adsenseyu1]
Ako bude globalni, strateški nuklearni rat, neće biti nikoga da drži „kongres“. U najboljem slučaju, u poslednji čas može prevladati razum, ali se čovečanstvu svejedno ne piše dobro: svet će završiti sa „ukrupnjavanjem“ regiona i svega sedam do deset vlada, a nije isključena najgora kombinacija, sa jednom jedinom vladom na planeti.
Naša kriza je obnovila naše lokalne antagonizme, ali ne sasvim u korist onih na čiju stranu je Zapad stao. Kako inače objasniti podršku Zapada teokratskoj i fundamentalističkoj SDA, umesto drugim, sekularnim muslimanskim strankama, koje su za muslimane mogle postići mnogo više?
U Srbiji jedna sekularna, pretežno muslimanska stranka čini mnogo za svoju populaciju, kao i stranka Mađara u Srbiji, koja više nije radikalna, i obezbeđuje sreću svome stanovništvu, postižući sve što je moguće i pravedno.
I kakvoj se opasnosti izlažu Kosovo kao NATO baza, i male eksjugoslovenske državice kao uzdanice NATO na Balkanu? Misliti po analogijama, da će budući svet i sukobi da se odvijaju kao oni prethodni – kratkovido je, a napadi na Srbe samo upozoravaju druge moćne zemlje, koje pripremaju protivigru. Anglosaksonski svet neizbežno silazi sa trona ovoga sveta, i upotrebljava stare imperijalne alate iz 19. veka, koji više ne vrede, a pritom gubeći prethodno beskrajno prijateljstvo i odanost Srba.
[adsenseyu4]
Niti je moguće krivicu za rat prebaciti na male, napadnute narode, osim kao u mom novom rukopisu „Kaže on meni – svađe sa Nečastivim“, kad Nečastivi kaže da su za sve patnje i sve ratove krivi mali narodi, zato što hoće da se brane.
U našoj arhetipskoj svesti postoje dva arhetipa ženskih osoba: majka i maćeha, dobra vila ili tetka, i zla veštica, itd. Odmah nakon Drugog svetskog rata Ameriku smo doživljavali kao dobru vilu. Danas mali narodi strahuju od Amerike, a kao dobru tetku doživljavaju Rusiju i Kinu.
Amerika je čak pokazivala volju da se očuva Jugoslavija, a Vens je nekoliko puta javno rekao da je ovo Genšerov rat, i tako amnestirao Ameriku. A Nemačka to nije osporila. Nemačka je htela što više malih državica na Balkanu, pa će pod maskom borbe protiv „velike Srbije“ biti stvorena „velika Nemačka“, od 500 do 700 miliona stanovnika, beznadežnih i bespomoćnih bez nemačke podrške i vođenja.
Svako normalan bi se radovao popravljanju odnosa sa Nemačkom, pa se i ja radujem, ali nije lepo što se Nemačka umešala u rasturanje Jugoslavije na ovakav, krvav način. A cela ova imperijalna računica sa ocrnjivanjem i žrtvovanjem Srba biće promašaj, jer zapadne sile, pre svega anglosaksonske, neće imati sukob sa Rusijom, pa ni sa Kinom, već sa nekim drugim subjektima.
Vlade će pre svega ratovati sa svojim stanovništvom, koje rapidno siromaši. „Egzemplarno“ bombardovanje Srba više se neće nigde ponoviti, jer se svet osvestio, i stvaraju se nova savezništva. Naši angloamerički saveznici su uludo prosuli večno prijateljstvo i odanost Srba. Čak i ako je oprošteno, nikad neće biti zaboravljeno. Srbi rado praštaju i kad se grešnik, što je obavezno, ne kaje i ne traži oprost.
Ali, ne samo „budući“, već i prošli imperijalizam je naš usud. Najveći deo naših problema su ostaci imperijalne vlasti nad ovim prostorom. Kosovo je nasilno i nelegalno promenilo etničku sliku tokom okupacija (Turska, Austrougarska, sile osovine, Italija) i komunističke diktature, što se ne mora prihvatiti, kao ni bilo koji zločin iz tih okolnosti.
Jugoslovenske republike su od komunista dobile „pravo“ na imperijalne granice, pa su ih „uknjižile“ kao svoje etničke i nacionalne, iako je to daleko od stvarnog stanja. „O, prošlost dugo traje“, rekao bi pesnik Dušan Matić, Ali, treba napomenuti da su moje strepnje – strepnje jednog pisca, a ne političara, ili društvenog teoretičara. Daj bože da su pogrešne.
(Novosti.rs)
