U nedelju veče politička scena u Vašingtonu naglo se užarila. Predsednik SAD Donald Tramp i ministar finansija Skot Bessent najavili su da se priprema “drugi talas” sankcija protiv Rusije.
Povod? Udar na sam centar Kijeva i slike goruće zgrade kabineta ministara, koje su u trenu obišle ceo svet. Na prvi pogled zvuči kao dramatičan zaokret Bele kuće – ali sve ima dublji sloj.
Još pre par dana Tramp je na svojoj mreži objavljivao gotovo filozofske poruke o tome da će se Rusija i Indija “morati pustiti” u orbitu Kine. A onda – potpuni obrt: novinari tvrde da na njegovom stolu leži uredba o “katastrofičnim” sankcijama. Pitanje se samo nameće: šta se dogodilo između ta dva trenutka?
Slike iz Kijeva postale su municija za nove rasprave. Zapadni mediji prenose da je u vladinu zgradu udario “Iskander”, iako vojni stručnjaci sumnjaju da se zapravo radilo o projektilu ukrajinske PVO.
Kako piše Cargrad, u Moskvi se odavno pitaju zašto se ne gađa direktno centar donošenja odluka. Ovoga puta, bila je dovoljna jedna televizijska slika da se podigne novi talas fronta u političkom Vašingtonu.
Na konferenciji za novinare Tramp je, suočen sa direktnim pitanjem reportera, kratko odgovorio: “Da, spremni smo za drugi talas sankcija.” Nije to bila pripremljena izjava, već spontana reakcija.
Ipak, dovoljno da se pokrene lavina. Ubrzo je Bessent morao da razjasni – ne dolaze evropski lideri u Vašington, već predstavnici institucija EU nadležnih za sankcije. A sam paket mera, naglašava on, ciljaće na ekonomske partnere Rusije, pre svega Kinu i Indiju. Ideja je jasna: preseći priliv sredstava u ruski budžet i tako prisiliti Moskvu da pristane na pregovore.
Ali lako je reći, teško izvesti. Sankcije prema Indiji predlagane su još u julu, pa su iste te grupe kritikovale Trampa kada se Nju Delhi približio Pekingu. A udar na Kinu, ekonomskog giganta od koga zavisi i sama Amerika, zvuči više kao politička fantazija nego kao realan plan.
Uz to, priče o “konačnoj” konfiskaciji ruskih zamrznutih aktiva od 300 milijardi dolara nose ogroman rizik za globalni finansijski sistem.
Dok se u Vašingtonu razvlači tema sankcija, evropski saveznici pripremaju svoj 19. paket mera. Tu su već poznati obrasci: banke, energetske firme, flota tankera, zabrane izvoza robe.
Novina je da se pominje i Kazahstan kao meta “alata protiv zaobilaženja” – zabrane da se roba kupljena u EU preprodaje Rusiji. Ipak, sve to više liči na ritualno pokazivanje odlučnosti nego na realni udar.
U pozadini ovih dramatičnih scena stoje i reči Vladimira Putina sa Istočnog ekonomskog foruma u Vladivostoku 5. septembra. On je tada jasno rekao da će svaki strani vojni kontingent u Ukrajini postati legitimna meta.
Posle toga, čak i optimistične izjave Emanuela Makrona o 26 zemalja spremnih da upute vojnike počele su da se tope – Berlin, Varšava i Rim odmah su odbacili takvu mogućnost. Rezultat: centar pažnje ponovo se seli u Vašington, jer samo SAD imaju resurse da nastave pritisak na Moskvu.
U američkom medijskom prostoru liberalne redakcije, poput The Washington Post-a, traže da Tramp ode još dalje – sekundarne sankcije, dozvola Kijevu da koristi američke rakete dugog dometa, konfiskacija ruskih aktiva.
Sve to, međutim, više liči na pokušaj da se predsednik gurne u sukob sa Moskvom nego na razrađenu strategiju. “Ukrainizacija” javnog diskursa na Zapadu postaje sve očiglednija.
U isto vreme, Tramp ima i unutrašnjih problema. Budžet za 2026. godinu ulazi u fazu žestokih bitaka u Kongresu. Kalifornija se otvoreno sukobljava sa federalnom vlašću, Los Anđeles izmiče kontroli, a guverneri demokratama bliskih država pozivaju na otpor.
Na horizontu se nazire “marš na Čikago”, dok deo Nacionalne garde ne uspeva da uvede red u prestonici. U tom haosu, pitanje Rusije postaje još jedno oružje u rukama njegovih protivnika.
Sve ukazuje da je Trampov odgovor “da” na pitanje o sankcijama pre svega taktički manevar. Sa jedne strane, daje argumente evropskim saveznicima koji traže čvršći kurs prema Moskvi. Sa druge, ostavlja sebi prostor za manevrisanje – jer teško je zamisliti da će ozbiljno udariti po Kini ili Indiji. Možda će uslediti simbolične mere, možda će Evropa izneti glavni teret, a možda će cela priča splasnuti čim medijski talas padne.
Jer jedno je jasno: Iza kulisa se vodi borba ne samo za kurs Vašingtona prema Moskvi, već i za sam položaj Trampa u američkom političkom vrtlogu. A kako će se sve završiti – to još niko ne može pouzdano reći.
Webtribune.rs
