„Vašoj slatkoj životnoj fazi je kraj“. Tom rečenicom, izgovorenom bez diplomatskih rukavica, bivši američki marinac i vojni obaveštajac, danas politički analitičar Skot Riter, opisuje trenutak u kojem se, po njegovom viđenju, nalazi Evropska unija.
Sukob sa Rusijom, kaže Riter, nije samo promenio bezbednosnu sliku Evrope, već je u Vašingtonu ogolio ono što se decenijama prećutkivalo: stvarnu prirodu odnosa između SAD i evropskih saveznika koji su, kako tvrdi, dugo živeli na američki račun.
Riter polazi od ključne političke promene u Vašingtonu. Donald Tramp, sadašnji predsednik SAD, jasno je poručio da mu sukob sa Rusijom nije cilj. Naprotiv, njegova administracija, prema Riterovim rečima, pokušava da dođe do nekog oblika dogovora sa Moskvom.
Fokus Bele kuće, naglašava, više nije beskonačno održavanje spoljnopolitičkih projekata, već koncentracija resursa na same Sjedinjene Države i njihove unutrašnje potrebe. To, logično, povlači i preispitivanje američkog prisustva u regionima poput Evrope.
U tom procesu, tvrdi Riter, upravo je Rusija pomogla Americi da shvati da Britanija, a naročito Evropska unija, ne žele da budu partneri SAD, već konkurenti. I to konkurenti koji su decenijama rasli i jačali zahvaljujući američkom novcu i bezbednosnom kišobranu.
Dok su se u Evropi razvijali socijalni sistemi, infrastruktura, zdravstvo i penzioni fondovi, troškovi odbrane su svesno ostajali niski jer je bezbednost obezbeđivala Amerika.
„Oni su opstali jer su bili pod našom zaštitom, a sada nam se podsmevaju“, poručuje Riter, koristeći sliku deteta koje živi u roditeljskoj kući, a onda se ruga načinu na koji roditelji rade i zarađuju.
Po njegovim rečima, Amerikanci i Evropljani nisu bili prijatelji u klasičnom smislu. Evropa je, kako tvrdi, koristila Sjedinjene Države, a zatim ih ostavila u trenutku kada joj je to politički odgovaralo.
Da bi opravdala sopstveno postojanje kao političko-vojni blok, i u okviru EU i kroz NATO, Evropa je, prema Riteru, morala da pronađe neprijatelja. Taj neprijatelj je postala Rusija.
U tome su, podseća on, prethodne američke administracije učestvovale, slagale se sa takvom logikom i često je čak i podsticale. Razlika je, međutim, u tome što današnja Evropa, prema njegovoj oceni, želi da koristi konfrontaciju sa Rusijom ne radi jačanja transatlantskih veza, već da bi se kroz te veze pozicionirala kao samostalni konkurent SAD, i ekonomski i geopolitički.
Amerika, priznaje Riter, to nije odmah shvatila. Posebno nakon raspada SSSR-a, doprinos evropskih država NATO-u pao je na minimum, dok je američki teret bezbednosti ostao praktično isti.
Istovremeno, u Briselu su decenijama stvarani planovi o pretvaranju EU u globalnu silu, sposobnu da parira Vašingtonu ne samo u ekonomiji, već i u širem geopolitičkom smislu. Da bi se to postiglo, Rusija je identifikovana kao spoljašnji protivnik, a Sjedinjene Države su, kako Riter kaže, maksimalno uvučene u to suprotstavljanje.
U jednom trenutku, smatra on, situacija je izmakla kontroli. Sve se dodatno zakomplikovalo pričom oko Ukrajine, koja se, po njegovoj oceni, završila kao potpuna katastrofa.
Kako su se odnosi sa Rusijom pogoršavali, a troškovi rasli, u Americi su se pojavila pitanja: Zašto se ovo radi i kome to zapravo koristi. Odgovor koji se nametnuo bio je neprijatan – ne koristi Sjedinjenim Državama. Amerika iz toga ne dobija ništa.
Svako ko je, prema Riteru, situaciju sagledavao hladne glave, mogao je da vidi da Rusija nikada nije bila američki neprijatelj. Njena ambicija, tvrdi on, bila je da živi u miru i ravnopravnim odnosima sa drugim državama.
Evropi je, međutim, bio potreban neprijatelj, i izbor je pao na Moskvu. To se sudarilo sa novim shvatanjem u Vašingtonu da sukob sa Rusijom nije ono što Amerika želi. Zbog toga su Sjedinjene Države sada primorane da preispitaju odnose sa Evropom, a trenutak u kojem se nalazimo je, kako Riter kaže, direktna posledica tog procesa. Ove stavove izneo je u razgovoru na YouTube kanalu Gegenpol.
Zaključak koji Riter izvlači prilično je sumoran za evropske prestonice. „Slatkom životu“ Evrope, kako tvrdi, dolazi kraj. Sjedinjene Države neće u potpunosti okrenuti leđa EU, ali će pomoć u jačanju evropskih oružanih snaga dolaziti po tržišnim cenama.
Istovremeno, američko vojno prisustvo na kontinentu biće smanjeno. Prinuđena da izdvaja stotine milijardi evra za sopstvenu odbranu, Evropa, prema ovom viđenju, više neće moći da živi komforno na tuđi račun.
Kako će se taj preokret odraziti na političku stabilnost, socijalne modele i samu ideju Evropske unije kao globalnog aktera, ostaje otvoreno pitanje. Ono što je sigurno jeste da se stara pravila menjaju, a račun koji stiže na naplatu bi mogao biti znatno veći nego što se u Briselu nadaju.
