Porošenkovo priznanje da nikada nije postojala namera da se sprovode sporazumi iz Minska je dokaz razmišljanja njegovih zapadnih pokrovitelja. I važna lekcija za Srbiju
Nedelja za nama je donela nekoliko (ne)očekivanih neprijatnih iznenađenja za preostalu nekolicinu naivnih vernika u evropsku budućnost našeg regiona. Davanje objektivno nezasluženog statusa kandidata Ukrajini i Moldaviji, vođeno isključivo geopolitičkim interesima, potvrdilo je ono što već mesecima govorim.
I pored punih usta praznih priča – i konstantnih pretnji i uslovljavanja – Evropska Unija realno ne želi i nema nameru da zemlje Zapadnog Balkana primi u EU. Što bi rekao Edi Rama, ne u ovom veku.
Da ima, i da joj je stabilnost regiona toliko srcu mila, te da joj je region od strateškog interesa kao što tvrdi, sličnu odluku o prijemu regiona u celini donela bi još pre 15 godina, a ne bi koristila zemlje u regionu, a pre svega Srbiju i Republiku Srpsku, kao džak za udaranje i lečenje i nacionalnih i ličnih frustracija.
Umesto toga, iz interesa pre svega Nemačke, evropske integracije na Zapadnom Balkanu završene su pre 10-15 godina prijemom nemačkih saveznica sa pogrešne strane istorije koju sada ubrzano pokušavaju da revidiraju, iako one ni dan-danas, posle višegodišnjeg članstva, realno nisu ni blizu standarda koje je trebalo da ispune da bi bile uopšte razmatrane za punopravno članstvo.
Demokratija, fundamentalna prava, borba protiv korupcije… Mora da se šalite. Ali su zato hitre i glasne kada treba da ucenjuju susede i blokiraju njihov evropski put.
Najave da će lideri Srbije, Albanije i Severne Makedonije razmotriti da li uopšte ima svrhe da idu u Brisel ove nedelje kako bi slušali neiskrene i prazne priče, dala mi je nadu da smo kao region zadržali neki integritet.
Razumem razloge iz kojih su odlučili da odu, ali, da sam bio u toj situaciji, ja ne bih otišao. Jer ovo je neko čudno doba, gde se pristojnost i držanje reči od strane država i njihovih lidera manje cene od ponašanja lidera koji glumi domino damu, koja grubo ponižava svoje sagovornike, a oni se utrkuju da joj udovolje – za sve pare i sve oružje ovog sveta, a, ako treba, i statusom kandidata.
Porošenkovo priznanje
Jedno od umeća komunikacije je i takozvana Gošeova reakcija, odnosno neverbalno oponašanje sagovornika kojim se podsvesno u njemu gradi bliskost i lakše postižu ciljevi koje imamo. S tim u vezi, ja predlažem da odmah počnemo da primenjujemo taj model i ponavljamo našu čvrstu opredeljenost integracijama i, kao što bi rekao besmrtni Radovan III, da se njima, fenomenalnim EUropejcima, divimo do imbecilnosti.
Ali isto tako neiskreno i prazno kao što oni ponavljaju koliko im je važan Zapadni Balkan. I da istovremeno idemo svojim putem ne dozvoljavajući više nijednu ucenu, nijedan ustupak na štetu naših nacionalnih interesa. Evropske integracije Zapadnog Balkana su dugo bile na aparatima, a ove nedelje su i zvanično proglašene mrtvim.
Pomalo nezapaženo u opštoj (ne)izvesnosti o ishodu ovonedeljnog samita u Briselu, prošla je izjava nekadašnjeg predsednika Ukrajine, Petra Porošenka, da Kijev nikada nije imao nameru da sprovede sporazume iz Minska već je njihovim potpisivanjem kupio vreme kako bi se naoružao i pripremio vojnu operaciju koja bi, realno, imala za cilj potpuno etničko čišćenje Donbasa, po modelu koji je u avgustu 1995. primenila Hrvatska u zločinačkoj operaciji Oluja i genocidu protiv srpske populacije u tom delu Hrvatske, osmišljenim i vojno i na svaki drugi način podržanim od strane SAD.
Ova izjava je veoma važna iz više razloga.
1. Pre svega, Porošenko je, u pokušaju da ispadne pametan i dokaže svoj patriotizam, dao puni legitimitet razlozima za početak specijalne operacije o kojima Vladimir Putin govori od 24. februara ove godine.
2. I pored nasleđa ozloglašenih tajnih službi nekadašnjeg Sovjetskog Saveza, zbog koga se, po pravilu, uvek optužuje Moskva, a nikad Kijev, čije su službe naličje tog istog KGB novčića, ovaj plan za kupovinu vremena potpisivanjem međunarodno obavezujućeg mirovnog sporazuma, bez namere da se on sprovede, kako bi se pripremilo etničko čišćenje ruskog stanovništva, nije potekao iz ukrajinske kuhinje.
Više puta sam govorio o tome da su pre svega SAD, ali i Velika Britanija, uljuljkane svojom „posebnošću“, sklone kopiranju metodologije koju primenjuju od kraja devedesetih kako bi podrivale ostale suverene zemlje koje su im, što zbog resursa, što iz geopolitičkih razloga, u sferi neokolonijalnih interesa. Već više puta primenjenu metodologiju kopiraju, jer njene rezultate samozadovoljno i potpuno neobjektivno smatraju uspehom.
Do poslednjeg Ukrajinca
Istog trenutka kada je potpisan Minsk I, SAD i NATO su svoj zločinački plan, primenjen na Republici Srpskoj Krajini tačno 20 godina ranije, počeli da sprovode u Ukrajini. Odmah su počeli naoružavanje i obuka pre svega nacističkih paravojnih formacija i njihovo utvrđivanje na liniji prema Donbasu i Krimu, iz kojih je trebalo da krene odlučujuća ofanziva i trajno etničko čišćenje ruskog stanovništva.
Ciljano su izabrane kriminalne supremističke huliganske grupe među fudbalskim navijačima Harkova, koje sada čine jezgro nacističkog Azova. Od 2015., SAD su svake godine obučile i opremile 5 bataljona, znači ukupno 40 bataljona do 2022., što je trebalo da bude dovoljno da se Donbas i Krim očiste od Rusa za par dana.
Moje pitanje za Francusku i Nemačku, koje su, u okviru Normandijskog formata bile garanti i Minska I i Minska II je da li je moguće da one, sa svim svojim čuvenim tajnim službama, nisu shvatile šta se sprema? Kako je moguće da nisu mogle da izvrše adekvatan pritisak na Kijev, finansijski gotovo potpuno zavisan od zemalja EU, da se taj sporazum čije su sprovođenje garantovale zaista i sprovede? Ili su bile saučesnice u ovom zločinačkom poduhvatu?
Zvuči poznato, zar ne? Paralele sa onim što se dešava na KiM i onim što se dešava u BiH su zaprepašćujuće. Ali o tome ću više govoriti malo kasnije.
3. Porošenko je ovom izjavom uništio svaku mogućnost postizanja bilo kakvog sporazumnog rešenja, jer koja je svrha potpisivati neki sporazum ako se on ne potpisuje u dobroj veri i sa namerom da se sprovede? Ovo znači da će Rusija morati da ide na vojnu pobedu. Da li to odgovara ukrajinskom narodu? Ne verujem.
Američki ministar odbrane Ostin je nedavno izjavio da je cilj ovog naoružavanja i finansijske pomoći bez presedana, od koje veliki deo završava na privatnim računima ukrajinskih političkih i vojnih elita, ne da Ukrajina pobedi, već da se bori što duže kako bi što više iscrpela ruske vojne resurse! Drugim rečima, cilj upumpavanja sveg ovog oružja i milijardi dolara je da se pobije što više ruskih vojnika do neizbežnog trenutka kada će svi Ukrajinci izginuti!
Krah kredibiliteta
Mnoge je iznenadilo odbijanje velikog broja afričkih, azijskih, južnoameričkih i arapskih zemalja da osude rusku vojnu intervenciju i pridruže se sankcijama protiv Rusije koje je uveo kolektivni zapad.
Odbijanje saudijskog prestolonaslednika Muhameda bin Salmana, nekadašnjeg bliskog američkog saveznika, da prihvati telefonski poziv Džoa Bajdena, prepričava se širom sveta. Na stranu svi imperijalistički ratovi koje su vodili SAD, VB i NATO protiv arapskih zemalja poslednjih dvadeset godina kako bi oteli njihove resurse.
Osnov ovog otklona je to što ove zemlje ne veruju kolektivnom zapadu na čelu sa SAD, upravo zbog te arogantne prakse kršenja date reči, dezavuisanja međunarodnih sporazuma i dubokog ubeđenja da su posebniji od ostatka sveta i da se zbog toga međunarodno prihvaćena pravila i zakoni na njih ne odnose, već su oni ti koji donose pravila kako im odgovara.
Ni SAD ni ostatak Zapada jednostavno više nemaju kredibilitet. Kada se pogleda mapa zemalja koje ne žele da se pridruže sankcijama i onih, koje čine manje od petine sveta, koje su te sankcije uvele u samopravedničkom zanosu posebnosti, ove prve su najvećim delom nekadašnje kolonije koje su danas u ekonomskom, vojnom i demografskom usponu i predstavljaju budućnost sveta, a ove druge su nekadašnji kolonizatori, koji su svojevremeno svoju moć i prosperitet izgradili na otetim resursima svojih kolonija, a danas su i njihova moć i njihov uticaj na zalasku.
4. Konačno, Porošenko je javno priznao ono na šta već dugo skrećem pažnju. Radi se o sistematskom pristupu, pre svega SAD i Velike Britanije, ali i ostatka NATO-a, međunarodno obavezujućim sporazumima koji se aktivno potkopavaju i ne sprovode, dok se istovremeno koristi vreme kako bi se, ispod žita, preduzimali koraci da se uz upotrebu vojne sile i etničkog čišćenja stvori nova realnost, tzv. politika svršenog čina.
Lista je dugačka, da pomenem samo neke. Na primer Sporazum iz Osla, koji Izrael, pod patronatom SAD, ne samo da ne sprovodi, već ubrzano gradi jevrejska naselja na palestinskim teritorijama, menja njihovu demografiju prisilnim naseljavanjem desetina hiljada Jevreja čime, kako su UN ocenile u nedavnom izveštaju, nekažnjeno sprovodi aparthejd protiv Palestinaca na njihovoj sopstvenoj teritoriji.
Nama za nauk
Pogledajmo naš slučaj: Dejtonski sporazum, Rezolucija 1244, Sporazum iz Kumanova, Briselski sporazum… Osim ustupaka koje smo mi učinili u skladu sa njima predviđenim obavezama naše strane, šta je od ovih sporazuma primenjeno? Ništa. A šta se dešava u međuvremenu?
Suprotno svim sporazumima, uključujući i one koje je potvrdio SBUN, SAD, VB i Nemačka su bile sponzori nezakonito samoproglašene nezavisnosti na okupiranom delu naše teritorije i među prvima su priznale ovu fantomsku „državu“. Suprotno svim postignutim sporazumima, uključujući i one koje je potvrdio SBUN, ne samo da nisu sprečile formiranje tzv. kosovske vojske, već je aktivno obučavaju i naoružavaju. Pametnom je dovoljno da izvuče adekvatan zaključak šta sledi.
Gotovo dve godine pozivam da postavimo rokove do kojih moraju da se sprovedu potpisani sporazumi, nakon čega moramo da počnemo da preduzimamo proaktivne korake za zaštitu svojih interesa.
Poslednji je trenutak da shvatimo da su naši partneri na kolektivnom zapadu neiskreni, podmukli i zlonamerni i da aktivno rade u korist naše štete.
Poslednji trenutak je da prestanemo da činimo bilo kakve ustupke kojima se kruni naš suverenitet na KiM na osnovu bilo kog potpisanog sporazuma i preduzmemo adekvatne mere za postepen povratak suvereniteta na celoj našoj teritoriji, jer, kako neprestano čujemo ovih dana, „teritorijalni integritet je svetinja“.
I, konačno, poslednji je trenutak da izađemo iz ovog EUropskog voza bez voznog reda, koji je za Zapadni Balkan odavno završio na slepom koloseku.
Poštovani čitaoci, na našem Telegram kanalu možete pratiti naše najbolje vesti kao i one koje ne objavljujemo na drugim mrežama zbog specifičnog sadržaja
Naš Telegram kanal – https://t.me/webtribune
(standard.rs)
Proširena verzija teksta objavljenog u Večernjim novostima
