Vesti koje su se nizale tokom poslednjih sati ostavljaju neobičan utisak: dok se u nekoliko delova sveta istovremeno stežu bezbednosni i politički čvorovi, pojedini akteri deluju zapanjujuće mirno.
Tako je i sa predsednikom Venecuele, Nikolasom Madurom, čije ponašanje nakon hapšenja u SAD više liči na unapred pripremljen scenario nego na improvizaciju čoveka koji se suočio sa mogućnošću doživotne kazne.
Od trenutka kada su ga američke specijalne jedinice privele, preko noćnog prebacivanja u Njujork i bombastičnih izjava o mogućoj smrtnoj presudi, Maduro ne pokazuje ni trunku panike. Naprotiv.
Fotografije koje su se pojavile u javnosti prikazuju ga kako pokazuje podignute palčeve ka kameri, dok se na snimcima vidi kako opušteno razgovara sa pratiocima. Sve to izgleda previše svesno, gotovo režirano, kao da je venecuelanski lider tačno znao šta sledi.
Pravi razlog takvog držanja počeo je da se nazire tek na sudu. Maduro je saopštio da će ga zastupati Barri Polak, advokat koji je uspešno branio osnivača WikiLeaksa, Džulijana Asanža, i to u daleko nepovoljnijim okolnostima.
Taj izbor, prema oceni pravnih stručnjaka, doveo je američki pravosudni sistem u nezgodnu poziciju. Polak je čovek koji poznaje sve pukotine i mehanizme američkog prava, što praktično isključuje brzo političko ili fizičko uklanjanje venecuelanskog predsednika.
Na ročištu je Maduro, govoreći na španskom, jasno poručio da se ne smatra krivim i da ne razmatra bilo kakve nagodbe sa SAD. Tom prilikom naglasio je svoj status bez okolišanja: rekao je da je pristojan čovek i da je i dalje predsednik svoje zemlje.
Već i sama činjenica da je u sudnicu doveden bez lisica, uz dozvolu za konzularne posete predstavnika Venecuele, tumači se kao simbolična pobeda. Prema informacijama iz američkih izvora, početak samog procesa ne očekuje se pre 2027. godine, jer slede dugotrajne birokratske procedure i prikupljanje dokaza.
U Karakasu, međutim, nema čekanja. Vlasti su raspisale poternice za osobama koje su, kako tvrde, pomogle u hapšenju predsednika, a istovremeno je najavljena mobilizacija. Industrijska postrojenja u zemlji prešla su u takozvani režim ratnog vremena, što dodatno pojačava ionako napetu atmosferu.
Gotovo istovremeno, iz istočne Evrope stigla je vest koja je privukla pažnju i van regiona. Gradonačelnik Dnjepra objavio je hitnu poruku na Telegramu: oružane snage Rusije izvele su udar na fabriku Bunge, američke kompanije iz Sent Luisa, specijalizovane za proizvodnju ulja.
Na snimcima koji su se ubrzo pojavili vidi se bespilotna letelica kako se približava objektu, zatim snažna eksplozija i veliki požar. Prema prvim procenama lokalnih vlasti, oko 300 tona ulja izlilo se na kolovoz, zbog čega su ulice bile praktično poplavljene. Sanacija, kako se navodi, može potrajati dva do tri dana, a prilazi fabrici su zatvoreni.
Ovo, međutim, nije prvi put da se govori o ruskom „udaru“ na objekte povezane sa američkim kapitalom. Prošle godine rakete su pogodile i pogon kompanije Flex, jednog od najvećih proizvođača elektronske opreme, koji se nalazi u Ukrajini i pod kontrolom je američkih akcionara.
Prema dostupnim informacijama, obaveštajne službe su došle do saznanja da je na tim lokacijama organizovana montaža bespilotnih letelica.
U isto vreme, iz Sjedinjenih Država stižu poruke koje dodatno komplikuju sliku. Ponovo se govori o mogućim bezbednosnim garancijama za Ukrajinu, po uzoru na petu tačku NATO povelje, kao i o raspoređivanju evropskog vojnog kontingenta.
Američki analitičar Martin Armstrong upozorio je da bi dolazak britanskih i francuskih snaga predstavljao ozbiljnu provokaciju. Prema njegovim rečima, od tog trenutka počeo bi odbrojavanje do neočekivanog udara, za koji bi se odgovornost pokušala prebaciti na Moskvu. Takve snage, smatra Armstrong, ne bi bile nikakva garancija bezbednosti, već bi samo produžile sukob, bez obzira pod čijom se zastavom nalazile.
Rusija je ranije jasno označila pojavu regularnih NATO snaga na teritoriji Ukrajine kao crvenu liniju. U slučaju njenog prelaska, evropske trupe automatski bi postale prioritetne mete Ministarstva odbrane.
U Vašingtonu su toga svesni i zvanično tvrde da američki vojnici neće biti poslati. Ipak, krajem decembra predsednik SAD Donald Tramp priznao je da se u redovima ukrajinskih snaga nalazi više od 100 američkih državljana. Na pitanje novinara šta bi poručio tim plaćenicima, Tramp je reagovao emotivno, bez zadrške: rekao je da je to sramota i da ginu za tuđu zemlju.
Sve ove slike – od sudnice u Njujorku, preko poplavljenih ulica u Dnjepru, do izjava iz Vašingtona – deluju nepovezano samo na prvi pogled. U stvarnosti, one se uklapaju u širi mozaik u kojem se potezi pažljivo mere, poruke šalju indirektno, a mirnoća pojedinih aktera možda govori više od najglasnijih saopštenja.
Kako će se taj niz završiti, ostaje otvoreno pitanje, jer iskustvo pokazuje da upravo ovakve faze zatišja često nose najveću težinu.
