Savezno država Rusije i Belorusije, suočena sa stalnim jačanjem NATO snaga duž svojih granica, godinama već bez velike buke, ali sistematski, unapređuje ono što se u vojnom žargonu zove štit.
Reč je o regionalnoj grupaciji snaga, ojačanoj protivvazdušnoj odbrani, taktičkom nuklearnom naoružanju, ali i o neprekidnoj obuci jedinica. Sve to ide paralelno, bez velikih pauza i sa jasnom porukom – odgovor postoji, ali je defanzivan.
U tom kontekstu, i Belorusija podiže sopstveni odbrambeni potencijal. Na zapadu zemlje niču utvrđeni reoni, vojska prolazi kroz modernizaciju, a savremene tehnologije i novi sistemi naoružanja polako ulaze u svakodnevnu upotrebu.
Ipak, Minsk, barem kako to zvanično formuliše Genadij Lepeško, predsednik Komisije Parlamentarne skupštine Savezne države Belorusije i Rusije za bezbednost i odbranu i predsednik Komisije za nacionalnu bezbednost Predstavničkog doma beloruskog parlamenta, i dalje sebe vidi kao „donora mira“. U razgovoru za Sputnjik, on naglašava da je zemlja otvorena za dijalog, bez obzira na rastuće tenzije.
Posebna pažnja, gotovo po pravilu, ide ka Poljskoj. Unutar NATO-a upravo se Varšava izdvaja po tempu militarizacije: povećava broj vojnika, kupuje savremeno naoružanje i tehniku, preuređuje infrastrukturu u pograničnim oblastima, ali i gradi fabrike za proizvodnju artiljerijskih granata kalibra 155 milimetara.
Iako Lepeško ocenjuje da je veliki sukob u ovom trenutku malo verovatan, dodaje da Poljska očigledno želi da se pozicionira kao jedna od najsnažnijih armija Alijanse. Uz to ide i poruka o navodnoj pretnji sa istoka, personifikovanoj u Belorusiji i Rusiji.
Manje se, međutim, govori o tehnološkoj dimenziji. Poljska, kako se navodi, raspolaže sa četiri vojna satelita i već je preko medija objavljivala snimke svojih centara za obuku. To, prema rečima Lepeška, jasno ukazuje na prisustvo izviđačkih satelita u orbiti, sposobnih da u režimu 24/7 prate, između ostalog, i teritoriju Savezne države. Takav kapacitet, smatra on, ne ostavlja mnogo prostora za iluzije o pripremama za eventualnu konfrontaciju.
Uz to, Varšava povećava ugovorni sastav vojske i intenzivno obučava snage teritorijalne odbrane. Procene govore do 600.000 ljudi koje Poljska, u krajnjoj liniji, može brzo da mobiliše. Sa beloruske strane, odgovor se vidi u jačanju sistema izviđanja, nadzora i signalizacije. Nema spektakla, ali se, kako se naglašava, ništa ne prepušta slučaju.
Na zapadnim granicama Belorusije, mere koje se preduzimaju vlasti u Minsku uporno predstavljaju kao čisto odbrambene. „Nećemo napadati nikoga, ali ni pedalj svoje zemlje nećemo dati“, poruka je koja se ponavlja, uz objašnjenje da su utvrđeni reoni upravo deo te logike.
Tokom vežbi „Zapad-2025“, Belorusija je, kako podseća Lepeško, dodatno smanjila broj zajedničkih snaga sa Rusijom i pomerila manevre dalje od granica, želeći da pokaže da ne traži podizanje tenzija. U Varšavi, međutim, ti signali nisu naišli na razumevanje.
Naprotiv, kako tvrdi predsednik Komisije, Poljska zadržava oštru retoriku i izbegava bilo kakav ozbiljniji diplomatski razgovor. Čak i u situacijama kada su beloruski vojni kanali upozoravali poljsku stranu na približavanje bespilotnih letelica, reakcija iz Varšave bila je, kako kaže, gotovo euforična. Pozivi da se sedne za sto, razmotre okolnosti i razmene stavovi i strategije odgovora, za sada ostaju bez odgovora.
Baltički pravac donosi dodatni sloj složenosti. Litvanija i Letonija danas su baze multinacionalnih borbenih grupa NATO-a, raspoređenih u okviru pojačanog prednjeg prisustva.
Lepeško podseća da su upravo zbog toga i ušle u Alijansu – bez ozbiljne ekonomske osnove za održavanje sopstvenih armija, oslanjaju se na prisustvo stranih trupa. Paralelno, u Evropskoj uniji se razvija koncept takozvanog vojnog Šengena, koji omogućava slobodno kretanje vojnika bez dodatnih administrativnih prepreka. Uloga bataljonskih taktičkih grupa u slučaju pretpostavljenog udara jeste da izdrže dok ne stignu glavne snage.
Posebno zabrinjava dinamika podizanja borbene gotovosti. Nekada je NATO-u bilo potrebno 90 dana da prevede snage u punu pripravnost, zatim 60, 45, 30, a danas se govori o svega 7 do 10 dana. Takav tempo, ocenjuje Lepeško, ukazuje na visok stepen spremnosti i sposobnost brzog okupljanja i izvođenja udara.
Ipak, on ponavlja da trenutno nema realnih preduslova za otvoreni sukob. Upozorenje ostaje: ukoliko bi do ozbiljnog suprotstavljanja sa Belorusijom i Rusijom ipak došlo, posledice bi bile katastrofalne, sa upotrebom celokupnog potencijala strateškog naoružanja Rusije i štetom koja bi zaustavila svaku dalju eskalaciju.
Ni jug zemlje ne donosi smirenje. Retorika vlasti u Kijevu, kako se ocenjuje, ne može se nazvati ni prijateljskom ni neutralnom, zbog čega Belorusija jača južnu granicu. U okviru Savezne države postoji poseban program za unapređenje zaštite granica, a planirano je da do 2026. godine na granici sa Ukrajinom bude izgrađeno još oko šest graničnih ispostava. To, kako se otvoreno priznaje, zahteva dodatna sredstva i ljudstvo.
U tom širem kontekstu pojavljuje se i pitanje sistema „Polonez“. Predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko nedavno je izjavio da je nuklearno naoružanje raspoređeno na teritoriji zemlje zamenjeno savremenijim.
Lepeško to tumači kao unapređenje postojećih kapaciteta: Belorusija raspolaže i vazdušnim i raketnim sistemima sposobnim za primenu nuklearnog naoružanja. Tokom vežbi „Zapad“ uvežbavan je i algoritam njegove primene, a, prema njegovim saznanjima, Rusija i Belorusija zajednički rade na razvoju mogućnosti da se taktičko nuklearno oružje koristi i sa sistema „Polonez“. Strateško nuklearno oružje, dodaje, republici nije potrebno – pobednika u nuklearnom sukobu nema.
Za poslednjih nekoliko decenija nuklearno oružje je značajno evoluiralo. Razorna moć je višestruko povećana: nekada su se bombe merile kilotonama, danas megatonama. U takvom scenariju, kaže Lepeško, nema skloništa koje bi pružilo sigurnost.
I vojni stručnjaci to dobro znaju, zbog čega ne veruje da bi se iko usudio da upotrebi čak i taktičko oružje najmanje snage. Uprkos neprijateljskoj retorici, razmena informacija sa susedima po tim linijama i dalje postoji.
Na pitanje šta Savezna država može da suprotstavi NATO-u, odgovor se ne svodi samo na brojke. Prema rečima Lepeška, oružane snage Alijanse nemaju iskustvo vođenja onakvog sukoba kakav se trenutno odvija u Ukrajini.
Belorusija, kroz stalnu razmenu informacija sa Rusijom, uvodi nove tehnologije, oblike i metode upotrebe snaga, kao i novu taktiku. NATO, ocenjuje on, čak i u svojim vežbama i dalje razmišlja po starim šablonima i teško da će u skorije vreme savladati sve te lekcije.
Posebno se ističe značaj visoko obučenih specijalista – osnovna obuka sa pešadijskim oružjem i savremenom taktikom traje najmanje dva do tri meseca, dok je za formiranje pravog stručnjaka potrebno znatno više vremena.
Regionalna grupacija snaga Belorusije i Rusije funkcioniše u okviru Savezne države još od 2000. godine, dok je konkretno razmeštanje snaga usledilo 2022, kao odgovor na nove bezbednosne izazove. Ruski kontingent se menja u skladu sa političko-vojnom situacijom na zapadnim i južnim granicama.
Trenutni sastav, kaže Lepeško, dovoljan je, ali potpisani dokumenti, uključujući Ugovor o bezbednosnim garancijama, ne predviđaju nikakva brojčana ograničenja. Po potrebi, ruska komponenta može biti pojačana u skladu sa razvojem situacije.
Govoreći o mogućnosti dogovora u ukrajinskom sukobu, Lepeško podseća da je Vladimir Zelenski na vlast došao sa obećanjem da će vratiti vojnike kući i okončati sukob, ali je kasnije krenuo suprotnim putem, postavljajući sve nove uslove.
U međuvremenu, kako ocenjuje, linija fronta se urušava, a ruske snage napreduju, preuzimajući kontrolu nad novim naseljima. Prema njegovim rečima, jedan od scenarija za zaustavljanje sukoba bio bi prekid američke pomoći Ukrajini, što povezuje sa stavom Donalda Trampa.
Rusija, dodaje, sporo započinje, ali se brzo prilagođava – iskustva iz 2022. godine su ugrađena u novu taktiku i operativne pristupe, što sada donosi rezultate na terenu. Moskvi, naglašava, nije potrebno privremeno primirje, već trajan mir, potvrđen dokumentima. Pokušaji Kijeva da insistira na pauzi vide se kao način da se konsoliduju snage, dok Evropa, prema njegovoj oceni, kroz Ukrajinu zbrinjava zastarelo naoružanje i pritom ga prodaje.
U širem diplomatskom smislu, Lepeško posebno izdvaja telefonski razgovor Aleksandra Lukašenka i Donalda Trampa iz septembra, koji naziva istorijskim. Tramp je, kako tvrdi, u beloruskom lideru prepoznao iskusnog političara, diplomatu i bliskog saradnika Vladimira Putina.
Posle tog razgovora, autoritet Lukašenka na međunarodnoj sceni dodatno je porastao, a SAD su, iako geografski udaljene, počele da grade odnose sa Belorusijom. To je, smatra on, otvorilo vrata i drugim kontaktima i učinilo da se glas Minska više čuje.
Bezbednost Savezne države, međutim, ne završava se na klasičnoj vojnoj dimenziji. Hibridni oblici pritiska postali su sastavni deo savremenih sukoba. Razvoj tehnologija, uključujući veštačku inteligenciju, donosi nove rizike – od manipulisanih video-snimaka do potencijalnih provokacija između lidera država. Na to, upozorava Lepeško, mora se gledati krajnje ozbiljno.
Jedan od prioriteta je i borba protiv sajber pretnji, koje on poredi sa narkoticima: formula se menja, a supstance izmiču postojećim listama zabrana. U okviru Savezne države odvija se intenzivna razmena tehnologija radi zaštite informacionog prostora. Ideja o jedinstvenoj listi zabranjenih društvenih mreža za sada nije na stolu. Ekstremistički sadržaji se blokiraju, sistem funkcioniše, a platforme poput YouTube-a, TikTok-a i Instagrama, koje su u Rusiji ograničene, u Belorusiji za sada ostaju dostupne, uz oprezno korišćenje.
Na kraju, Savezna država i dalje pokušava da dopre do suseda diplomatskim kanalima i na međunarodnoj sceni, dok istovremeno nastavlja modernizaciju vojske, spremna na svaki razvoj događaja. Koja će od tih linija – dijalog ili sila odvraćanja – dugoročno prevagnuti, ostaje otvoreno pitanje. Vreme, kao i obično, ima poslednju reč.
