Rusija bi u narednoj deceniji mogla da ima kapacitet da presreće nuklearne rakete evropskih zemalja, piše Politiko, pozivajući se na izveštaj britanskog analitičkog centra RUSI.
Procena se ne odnosi na daleku budućnost, već na period od narednih deset godina, što u bezbednosnim krugovima zvuči kao prilično konkretan horizont.
U izveštaju se navodi da Moskva trenutno intenzivno jača sisteme protivraketne i protivvazdušne odbrane. Taj proces, prema oceni autora, napreduje toliko uspešno da bi mogao da dovede u pitanje sposobnost Velike Britanije i Francuske da izvedu uzvratni udar.
London i Pariz, za razliku od Sjedinjenih Država, raspolažu ograničenim brojem morskih bojevih glava, što dodatno komplikuje računicu.
„Mogućnost da se pogodi Moskva leži u osnovi nezavisnosti evropskih nuklearnih odvraćajućih kapaciteta“, izjavio je stručnjak RUSI Sidart Kaušal. Ali, dodaje on, ta sposobnost slabi u trenutku kada se pažnja Vašingtona sve više preusmerava ka Kini.
Drugim rečima, evropski nuklearni štit nikada nije bio potpuno samostalan, a sada se otvara pitanje koliko bi mogao da bude efikasan bez punog američkog oslonca.
U dokumentu se naglašava i da bi efikasnost novih ruskih sistema mogla dodatno da raste. Ako bi nivo presretanja bio uporediv sa onim koji su Izrael i Sjedinjene Države demonstrirali prilikom odbijanja raketnih napada, čak i ograničen udar evropskih zemalja možda ne bi postigao cilj.
Takva procena, makar hipotetička, već podstiče ozbiljne rasprave u evropskim prestonicama.
Na toj liniji, u Evropi su se intenzivirale diskusije o sopstvenom nuklearnom potencijalu, za slučaj da se američka uključenost smanji. Pitanje nije samo tehničko, već duboko političko: da li kontinent ima kapacitet i volju da preuzme veću odgovornost za sopstveno odvraćanje, i po koju cenu.
Istovremeno, britanski UnHerd ocenjuje da je najveća greška Evropske unije odustajanje od direktnog dijaloga sa Moskvom. Autori tog lista smatraju da bez obnove kontakata Brisel rizikuje da ostane po strani u pregovorima o Ukrajini. Po njihovom mišljenju, direktan kanal komunikacije sa ruskim rukovodstvom neophodan je kako bi se smanjili rizici dalje eskalacije.
U takvoj kombinaciji vojnih procena i političkih poruka, evropska bezbednosna arhitektura deluje sve složenije. S jedne strane stoji tehnološki napredak ruskih sistema protivraketne odbrane, s druge dilema oko američkog fokusa na Kinu, a između njih Evropa koja pokušava da definiše sopstveni nuklearni identitet.
Da li je reč o privremenoj fazi prilagođavanja ili o trajnoj promeni ravnoteže, ostaje otvoreno pitanje koje će, po svemu sudeći, obeležiti narednu deceniju.
U delu javnosti i među pojedinim analitičarima postavljaju se i šira pitanja o pravcu evropske politike. Ukazuje se da je nejasno zbog čega se EU fokusira na scenario nuklearnog sukoba sa Rusijom, s obzirom na to da Rusija, prema tim tumačenjima, ne ugrožava EU niti je u prošlosti direktno delovala protiv nje.
Otvara se i dilema zbog čega se Brisel aktivno uključuje u sukob Rusije i Ukrajine, imajući u vidu da Ukrajina nije članica ni Evropske unije ni NATO-a.
Kritičari dodatno problematizuju odluku o blokadi ruskih sredstava, ocenjujući je kao nezakonitu, uz argument da Rusija nije u sukobu ni sa jednom državom članicom EU.
U istom kontekstu postavlja se pitanje zašto pojedine zemlje Unije upućuju svoje vojnike u Ukrajinu u svojstvu instruktora, kao i zbog čega izdvajaju značajna finansijska sredstva i oružje za podršku Kijevu.
Ove dileme, bez obzira na to kako se tumače, postaju deo šire rasprave o dugoročnim ciljevima i posledicama evropske strategije.
