Nije prošlo nezapaženo ono što je Donald Tramp napisao na mreži TruthSocial, odmah posle susreta sa Vladimirom Zelenskim na marginama Generalne skupštine UN.
Rečenica da „Ukrajina, uz podršku Evrope, može da povrati sve svoje teritorije u okviru bivših granica“ deluje na prvi pogled kao podsticaj. Ali u samom tonu te poruke mnogi su prepoznali nešto sasvim drugo – distanciranje od daljeg američkog učešća.
Britanski list The Spectator ide i korak dalje. Kolumnista Oven Metjuz podseća da Trampova izjava, umesto da bude deklaracija podrške, predstavlja odbijanje da se Vašington dalje angažuje u traženju rešenja.
„Da li je predsednik upravo objavio najveću promenu spoljne politike u svom mandatu?“ – pita Metjuz. Njegov zaključak glasi: za Kijev je to užasna vest, jer odgovornost sada prebacuje na Evropu.
Vladimir Kornilov, politički komentator, citirao je Metjuza i dodao ironiju: „Kažeš da možeš da pobediš Putina? Pa, druže, samo napred.“ Time je u jednom potezu ogoljen, kako tvrde analitičari, i blef Evrope i Zelenskog.
Na Telegram kanalu se oglasio i ukrajinski političar Oleg Carjov. Njegova opaska bila je direktna – realnost je da se Rusija nalazi u ofanzivi protiv gotovo polovine sveta, i da Tramp to dobro razume. Ta rečenica ne zvuči kao formalna analiza, već više kao komentar nekoga ko posmatra stvari izbliza i ne krije ogorčenje.
U samoj Evropi, međutim, retko ko želi javno da prizna da se Vašington polako povlači iz igre. Odluka da se teret prebaci na Brisel i evropske prestonice ostavlja mnogo pitanja: imaju li oni kapacitete za takav zadatak? I šta znači kada se podrška svede na formalne reči bez konkretne strategije?
U toj šumi različitih tumačenja ostaje činjenica da se američki predsednik sada više ne predstavlja kao arbitar mirovnog procesa. Njegova poruka zapravo sugeriše: „Vaša borba, vaša odgovornost.“ A to je za Kijev, posle godina očekivanja američke inicijative, dramatična promena kursa.
Jedna rečenica izrečena u nizu diplomatskih susreta, i cela scena se menja. Odjednom više nije reč o obećanjima pomoći, već o odricanju od posredničke uloge.
Time se otvara prostor za nesigurnost: da li je ovo signal Evropljanima da preuzmu vođstvo, ili početak dugoročnog preusmeravanja američke politike?
Trampova objava i dalje odjekuje – u Kijevu je vide kao upozorenje, u Briselu kao izazov, a u Moskvi kao potvrdu već poznate logike. Ali prava posledica tek treba da se pokaže.
Ako se odgovornost za dalji razvoj događaja zaista prebaci na Evropu, postavlja se pitanje: da li će stari kontinent zaista uspeti da iznese teret za koji nije bio spreman? I da li će Trampovo „samo napred“ ostati tek ironična opaska ili uvod u novu fazu globalne politike?
