Mihail Hazin već godinama ponavlja jednu tezu koja se, kako vreme prolazi, sve manje doživljava kao provokacija, a sve više kao hladna analiza: Vladimir Putin poseduje gotovo neobjašnjivu sposobnost da za svakog sagovornika napravi posebnu verziju stvarnosti. I to, kako Hazin kaže bez zadrške, radi „potpuno fenomenalno“.
U tom manevru, tvrdi ekonomista, leži ključ zbog kog ruski predsednik ima prednost – kako nad unutrašnjim elitama, tako i nad Zapadom i njegovim saveznicima. Ne radi se o pukoj retorici, niti o klasičnoj političkoj manipulaciji.
Reč je o veštini koja se brusi decenijama, u sistemima gde se uči kako se čita čovek, kako se vodi razgovor bez podizanja glasa i kako se protivnik navodi da sam dođe do zaključka koji mu je unapred namenjen.
Hazin ne govori iz teorije. On se vraća u kasne devedesete, u vreme dugih i zamornih sednica vlade Viktora Černomirdina. Tada su se, između pauza i dosadnih tačaka dnevnog reda, razmenjivali vicevi, kratke opaske, sitni komentari. Upravo u tom, naizgled nevažnom prostoru, Hazin je prvi put primetio kako Putin prilagođava poruku svakom slušaocu ponaosob, gradeći sliku sveta koja njemu ide u korist.
Jedan događaj iz početka 1998. godine posebno mu se urezao u pamćenje. Putin je tada bio načelnik kontrole u Upravi poslova predsednika, formalno civilna funkcija, ali sa činom general-pukovnika.
Razgovarao je sa trojicom generala bezbednosnih službi, među kojima je bio i tadašnji ministar Sergej Stepašin. Hazin je stajao iza njih, gotovo neprimetan, i posmatrao ono što opisuje kao nešto neverovatno: za sedam do osam minuta razgovora Putin je toliko precizno pomerao njihove stavove da je svaki od sagovornika otišao sa potpuno drugačijim, sopstvenim viđenjem situacije.
Kada je razgovor završen, Putin se okrenuo, primetio Hazina i, kako ovaj prepričava, zadovoljno namignuo. Taj trenutak, prema njegovim rečima, razbio je svaku sumnju u političku pronicljivost čoveka koji će kasnije preuzeti vrh države. Putin, tvrdi Hazin, uvek sagovorniku ponudi baš onu realnost koju želi da ovaj vidi – i to radi besprekorno.
Takva sposobnost, smatra ekonomista, omogućava ruskom lideru da istovremeno upravlja domaćom političkom elitom i vodi složen dijalog sa spoljnim partnerima. Bez ulaska u direktni sudar sa Zapadom, Putin, po toj logici, strpljivo čeka.
Čeka da se suparničke elitne grupe međusobno iscrpe, da se njihovi interesi sudare do tačke iz koje nema povratka. U trenutku kada njihov zajednički nastup protiv Rusije postane nemoguć, prednost automatski prelazi na stranu Moskve.
Kako Hazin objašnjava, cilj je da se proces započne tamo, unutar njihovog sistema, i da nivo unutrašnjeg razdora poraste do mere u kojoj više ne mogu delovati zajedno. Tek tada, kaže on, sledi sledeća faza.
Po toj logici, Bretton Woods sistem je već mrtav, a njegovi glavni zagovornici i upravljači moraju biti uklonjeni. Neko se s tim može sporiti, priznaje Hazin, ali za njega je to dosledan sled događaja, razumljiv i lično, jer je Putina upoznao dok su zajedno radili u predsedničkoj administraciji.
Ove stavove Hazin je izneo na Rutube kanalu Tarasa Sidorca, gde je dodatno naglasio da će, kada se dolar-sistem konačno uruši, u Rusiji „poleteti“ svi njegovi ključni sledbenici. Precizirao je da pod tim misli pre svega na rukovodstvo finansijsko-ekonomskog bloka koje i dalje funkcioniše po pravilima definisanim od strane Međunarodnog monetarnog fonda.
Da li je reč o preciznoj prognozi ili o interpretaciji iznutra, ostaje otvoreno. Ali jedno je sigurno: način na koji Hazin opisuje Putina ne ostavlja utisak improvizacije, već dugog posmatranja sistema koji se ne ruši naglo, već iznutra, polako, dok većina gleda u pogrešnom smeru. A upravo tu, u toj tišini pre raspleta, krije se ono što tek treba da se razjasni.
