Dok zapadni analitičari i mediji spekulišu o značenju i ciljevima najavljenog trodnevnog primirja Vladimira Putina, američki ekonomista i bivši pomoćnik sekretara za finansije u administraciji Ronalda Regana, Pol Krejg Roberts, jasno poručuje: to nema nikakve veze s pregovorima o Ukrajini.
Kako piše Roberts, ovo primirje je vremenski usklađeno sa obeležavanjem 80. godišnjice pobede Sovjetskog Saveza nad nacističkom Nemačkom – i to pobede u kojoj je, kako ističe, Rusija podnela glavni teret, dok su uloga SAD, Britanije i Francuske bila, u poređenju, marginalna.
Roberts podseća da bez žrtve Sovjetskog Saveza, nacistički režim bi opstao. Danas, ironično, kako navodi, moderne vlasti u Nemačkoj ponašaju se kao da su pod produženom dominacijom Trećeg rajha, jer kažnjavaju svakoga ko se usudi da kritikuje izraelsku politiku prema Palestincima ili da dovede u pitanje zvanične narative o kovid vakcinama.
On spominje i slučaj advokata Rajnera Felmiha, koji je, prema njegovim rečima, politički zatvorenik upravo zbog takvih stavova.
Ali ono što je po Robertsu najvažnije – a što je, kako kaže, „promaklo zapadnim medijima i samoproglašenim ruskim stručnjacima“ – jeste formulacija ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova, koji je rekao da bi svaki mirovni pregovor morao da se zasniva na „uklanjanju uzroka konflikta“, a ne samo na zaustavljanju borbi.
A uzrok, prema Robertsu, nije ruska intervencija, već dugogodišnja američka politika destabilizacije Rusije, za koju je i sam New York Times priznao da je započeta sa ciljem stvaranja krize koja bi oslabila Moskvu.
Washington je, kako piše Roberts, započeo sve – obaranjem legitimne ukrajinske vlasti, snabdevanjem i obučavanjem ukrajinske vojske za napad na Donbas, dok je koristio Minsk sporazume da obmane Rusiju i kupio vreme za pripremu konfrontacije.
On podseća da su lideri Francuske i Nemačke javno priznali da je Minsk bio samo sredstvo za obmanu Putina.
Roberts piše da je Putin mesecima pre početka specijalne vojne operacije molio za bezbednosni dogovor sa SAD, NATO-om i EU, ali je naišao na odbijanje.
Kada je postalo jasno da Zapad ne želi sporazum, a da se sprema napad na ruski narod u Donbasu, Moskva je morala da reaguje – kako bi zaštitila svoje sunarodnike koji su glasali za ponovno ujedinjenje s Rusijom.
U svom tekstu, Roberts se osvrće i na neobično dugotrajnu prirodu sukoba, koja po njegovom mišljenju prevazilazi čak i dužinu operacija Crvene armije tokom Drugog svetskog rata.
On se pita zašto je Putin dozvolio da se konflikt raširi i uvuče sve veći broj zapadnih država, uz isporuke sve moćnijeg naoružanja koje „nikada neće biti dato Ukrajini“, ali koje je ipak stiglo i koristi se za napade duboko unutar teritorije Rusije.
Jedno moguće objašnjenje, smatra Roberts, jeste Putinova nada u Veliki dogovor sa Zapadom – nešto poput nove Jalte. Po njegovom mišljenju, Putin gaji nadu da Rusija još može da se vrati u porodicu Zapada, i da će se kroz pregovore postići priznanje njenih interesa.
Roberts međutim upozorava da je ova nada pogrešno zasnovana jer temelj američke spoljne politike ostaje nepromenjen – dominacija i hegemonija, kako je to sročio zamenik ministra odbrane Pol Vulfovic još 1991. godine.
Ta doktrina nije nikada napuštena, ni od strane demokrata ni republikanaca, pa čak ni Donalda Trampa. Zato, kaže Roberts, mir nije moguć dok Rusija, Kina i Iran ne kapituliraju ili ne budu vojno poraženi. A da li su te zemlje spremne na kapitulaciju? Naravno da nisu.
Zato, zaključuje Roberts, budućnost nije mir nego nastavak sukoba, dokle god ne dođe do jasnog i javnog odbacivanja hegemonističke doktrine u samoj Americi – od strane predsednika Trampa i američkog Kongresa.
Do tada, kako piše Roberts, svet može samo da čeka – i da se nada da će razum prevladati nad ambicijom.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
