Ukrajinska invazija na Kursk, koja je odbijena, bila je prekretnica i mogla bi rezultirati prestankom postojanja Ukrajine kao nezavisne države.
Razlog je taj što je invazija uverila rusku javnost, Generalštab ruske vojske, a podržala je i stav ruskih političara da je nezavisna Ukrajina nespojiva sa ruskom bezbednošću.
Putin i dalje tvrdi da je otvoren za pregovore, ali samo ako druga strana prizna realnost na terenu, što „Plan pobede“ Zelenskog ne čini. Zelenski kaže da samo nuklearno oružje ili NATO mogu spasti Ukrajinu. Rusi neće dozvoliti nijedno.
Ako se ruska vojska zaustavi na Dnjepru, zapadna Ukrajina će ostati kao platforma za američke i NATO rakete. Zaustavljanje na Dnjepru ostavlja Putinu malo mogućnosti da demilitarizuje i denacifikuje Ukrajinu.
To bi ograničilo njegove deklarisane ciljeve samo na sprečavanje da rusko stanovništvo koje su sovjetski lideri pripojili Ukrajini bude masakrirano od strane antiruskih ukrajinskih snaga.
Izgleda da je Putin previdio da proterivanje ukrajinskih vojnih snaga iz Donbasa ne znači demilitarizaciju Ukrajine niti sprečava Ukrajinu da postane članica NATO-a.
Putin će reintegrisati bivšu rusku teritoriju natrag u Rusiju, ali zapadna Ukrajina bi i dalje bila platforma za američke nuklearne projektile, sa koje bi se moglo razmenjivati raketne udare sa Rusijom, kao što to rade Izrael i Iran.
Pitanje je da li će se Putin, koji želi mir, zadovoljiti oslobađanjem istočnih i južnih ruskih teritorija Ukrajine, i, ako hoće, da li će mu ruska javnost i Generalštab dozvoliti da ostavi ukrajinsku državu u postojećem obliku ili će to videti kao samo odlaganje problema.
Takođe se postavlja pitanje sa kim Putin može pregovarati. Mandat Zelenskog kao predsednika je istekao. Na osnovu koje vlasti je Zelenski još uvek na čelu?
Putin ne može znati da li će dogovor sa Zelenskim kasnije biti proglašen nelegitimnim. Možda je Putin naučio iz Sporazuma iz Minska, koji je iskorišćen da ga obmane i ostavi nespremnog za vojnu akciju, kao i iz svih ruskih sporazuma sa Vašingtonom – poput obećanja da se NATO neće širiti ni za jedan inč na istok – da bilo koji sporazum sa Vašingtonovim potpisom nema vrednost.
Kako je onda moguće da Putin govori o pregovorima? Da li je Putin u zabludi i nesposoban da uči iz iskustva?
Putina vidim kao uspešnog lidera. Spasao je Rusiju od demoralizacije nakon sovjetskog kolapsa, koji je rezultirao time da je nekada moćna država raskomadana, opljačkana i osramoćena od strane jevrejskih oligarha i Vašingtona.
Putin je obnovio rusku ekonomiju, uprkos sankcijama Vašingtona i nesposobnosti direktorke ruske centralne banke.
Putin je povratio ruski ponos, rusku porodicu i građanski moral.
On je retko uspešan lider.
Ali kao ratni lider bio je Putin nepripremljen, zatečen invazijom Gruzije na Južnu Osetiju koju je organizovao Vašington, obaranjem ukrajinske vlade od strane Vašingtona i reakcijom Zapada na njegovu Specijalnu vojnu operaciju u Donbasu.
Putin je prihvatio uvredu za uvredom, provokaciju za provokacijom, čime je proširio konflikt i pozvao na sukobe i na drugim mestima, poput Bliskog istoka.
Nije mi jasno zašto je Putin prihvatio rušenje ukrajinske vlade od strane Vašingtona. Da li je jednostavno nedostajao vojni resurs da to spreči ili nije bio sposoban da razume šta se dešava? Sukob koji se dogodio osam godina kasnije bio je posledica Putinovog neuspeha da pročita znake na zidu.
Možda je bio ograničen izdajničkom klasom, obožavaocima Zapada, izdajnicima koje nazivam „atlantističkim integracionistima“. Ovi izdajnici se sada u Rusiji nazivaju „Peta kolona“. Uglavnom su uklonjeni, osim direktorke ruske centralne banke, koja i dalje nanosi više štete Rusiji nego što to radi Zapad.
Mislim da je objašnjenje Putinovog ponašanja to što Putin razume da rat između Vašingtona i Rusije znači kraj sveta i on to želi da izbegne po svaku cenu.
Zbog toga je spreman da prihvati beskrajne uvrede i provokacije. Ali ono što Putin izgleda ne shvata jeste da Vašington neumorno pokušava da nametne svoju hegemonističku agendu i da su Rusija, Kina i Iran prepreke na putu te agende i, stoga, za eliminaciju.
Putin bi mogao smatrati takvu agendu apsurdnom, ali ona je i dalje prisutna. Vašington još uvek nije objavio odustajanje od Doktrine Volfovic o američkoj hegemoniji i unilaterizmu.
Sve dok je ovo Vašingtonova agenda, nijedno razumevanje potpisano sa Vašingtonom nema značaj. Sve dok Putin nastavlja da prihvata agresiju Vašingtona, agresija će se nastaviti.
Putinovo prihvatanje provokacija otišlo je toliko daleko da Zapad više ne veruje njegovim pretnjama. I odlazeći i dolazeći generalni sekretari NATO-a rekli su da ne treba obraćati pažnju na ono što Putin kaže jer on to nikada ne misli.
Da li je Putin shvatio da je to cena beskonačnog prihvatanja provokacija? Da li je shvatio da uništava kredibilitet svojih upozorenja?
Putin, pokušavajući da izbegne rat, ponavlja istu grešku na Bliskom istoku.
Bio sam ohrabren kada je Putin pokazao sposobnost da brzo reaguje i brzo premesti rusko vazduhoplovstvo u Siriju, čime je sprečio američkog ratnog zločinca Obamu da napadne Siriju. Zaključio sam, pogrešno, da je Rusija odlučila da zaustavi agresiju Vašingtona. Ali to je bio samo jedanput.
Putin, pokušavajući da izbegne rat ostavljanjem Sirije, Irana i Hezbolaha bez vazdušne zaštite, postigao je suprotno – početak rata. Sada, prema izveštajima, Putin žuri da pruži vazdušnu zaštitu Iranu pre nego što Izrael uništi iranske mirnodopske nuklearne reaktore, čime bi se radijacija proširila na velike delove Rusije.
Putin i ruski Generalštab nisu shvatili šta se dešava u odsustvu protivteže moći. Rezultat nije smanjenje rata, već njegov izbijanje, pri čemu Putin sada mora da izdaje ozbiljna upozorenja Izraelu, upozorenja koja bi mogla biti bez kredibiliteta s obzirom na Putinov raniji neuspeh da sprovede crvene linije.
Rusija postaje svesna da postojanje Ukrajine kao nezavisne države predstavlja egzistencijalnu pretnju za Rusiju. Oslobođenje Donbasa ne demilitarizuje i ne denacifikuje Ukrajinu, niti zamenjuje ukrajinsku marionetsku vladu nezavisnom.
Da li će ruska javnost i ruski Generalštab dozvoliti Putinu da pristane na okončanje rata samo na osnovu oslobađanja Donbasa, ili će ruska javnost i Generalštab insistirati da postojanje Ukrajine predstavlja egzistencijalnu pretnju za postojanje Rusije i zahtevati da rat traje sve dok Ukrajina ponovo ne postane provincija Rusije?
Ruska Peta kolona naporno radi osporavajući zaključak Zbignjeva Bžežinskog da Rusija ne može biti velika sila ako Ukrajina nije deo ruske sfere uticaja.
Da li će se Generalštab i rusko stanovništvo složiti sa Petom kolonom ili sa Bžežinskim? Ako se slože sa Bžežinskim, usprotiviće se tome da Putin samo odlaže problem mirovnim sporazumom. Bilo bi nesrećno ako bi Putinova težnja ka miru destabilizovala Rusiju.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
