Postoji nešto neobjašnjivo u Venecueli. Krajem prošle nedelje je Huan Gvaido, samoproglašeni ulični “predsednik” latinoameričke zemlje, govoreći za državnu televiziju rekao “kako ne isključuje mogućnost traženja vojne intervencije Sjedinjenih Država protiv vlastite zemlje. Ovakav čin nigde u zapadnom “demokratskom” svetu ne bi prošao nekažnjeno. Bilo ko da napravi nešto slično odmah bi bio zatvoren zbog veleizdaje, a javni televizijski servis bi pogodila čistka kakva se nije videla od Staljinovih vremena. Tako nešto je moguće samo u Venecueli, zemlji koja, kako se čini, dopušta previše demokratije.
Ali, možda ustavni predsednik Nikolas Maduro i nije tako naivan, kako mnogi misle. Najnovija istraživanja govore kako je 80% Venecuelanaca, čak i onih koji nisu vatrene pristalice “čavista” i njihove politike odbijaju i samu pomisao na dolazak “gringosa” u njihovu zemlju. Čini se da se Maduro, barem za sada, bliži pobedi. Međutim, problem su još uvek mediji.
Svet savremenog čoveka sastoji se od informacija koje mu se prenose. Čovek iz vlastitog doma, ne prelazeći prag, može da “poseti” bilo koje mesto, ali se u tom slučaju mora složiti da će gledati na svet očima drugih. Očima zapadnih medija i uglavnom angloameričkih propagandnih institucija.
[adsenseyu1]
Nikolas Maduro, trenutni predsednik Venecuele, od 2013. godine je ljudima dao oko 1 500 000 besplatnih stanova, ali ga zapadni mediji tvrdoglavo optužuju “da je ljude bacio na ulice”. Karakas je iz favela pretvoren u mirnu i lepu metropolu, ali to ne sprečava angloameričke medije da “režim” osude za sprovođenje niza zločina. Roba koja se uvozi iz Sjedinjenih Država se u Venecueli prodaje deset puta jeftinije, dok razliku u cenama pokrivaju državne subvencije.
Tri četvrtine državnog budžeta je usmereno na ulaganja u socijalnu sferu, ali zapadni mediji i dalje tvrde da Maduro krade prihode od stanovništva. Zemlja je uvek kupovala sve što joj treba novcem od nafte, a robna razmena nafte za robu se uglavnom sprovodila sa Sjedinjenim Državama. To je najveća greška Uga Čaveza i njegovih naslednika.
Nakon što su zemlji nametnuti embargo, sankcije i ekonomske blokade, Vašington je istovremeno odbio da Venecueli prodaje hranu, ali su mediji i dalje optuživali Karakas. Tipična angloamerička propaganda je postala glasnogovornik neprijateljstva usmerenog protiv nikada sprovedene socijalističke revolucije, što je druga velika greška Čaveza.
Nedavno se društvo Venecuele podelilo na dva tabora. 2016. je neoliberalna opozicija pobedila na parlamentarnim izborima. Cene nafte su zbog Hladnog rata između Sjedinjenih Država i Rusije naglo pale, a Bela kuća je potpisala dekret kojim je Venecuelu proglasila “izuzetnom pretnjom” američke nacionalne bezbednosti.
Do sredine godine se problemima pridružila velika suša, što je važno naglasiti jer se 70% električne energije zemlje proizvodi u velikim hidroelektranama. Odmah nakon toga je venecuelanska opozicija pozvana na “konsultacije” u Sjedinjene Države i situacija je počela da se pogoršava.
Atmosfera dezinformacija, oštro pojačanih od strane Zapada, zbunila je čak i prijatelje vlade, koji su Maduru dali šest meseci da popravi situaciju. Opozicija je započela sabotaže u sektoru elektroprivrede i u isporukama pijaće vode, a subvencije za hranu su korišćene za stvaranje crnog tržišta. Ljudi su pozivani da subvencionirane proizvode prodaju špekulantima koji su preplavili zemlju, a oni su tu robu masovno plasirali kao izvoz, prodajući je u Kolumbiji po tržišnim cenama.
Sve to se događalo pred očima vlade, koja se nije usudila da pošalje policiju i Nacionalnu gardu da ih sve pozatvara. Najviše što je vlada učinila je bila blokada mosta na granici s Kolumbijom kako bi se sprečio ilegalni izvoz subvencionisane robe, istog onog mosta na kojem kontejneri, za navodnu blokadu američke humanitarne pomoći, stoje od 2016. godine.
Drugim rečima, Venecuela je namerno iskrvarila. Prema upravo objavljenim podacima je u pet godina, ne računajući 2018., zbog unutrašnje sabotaže, američke blokade i ucene izgubila oko 360 milijardi dolara. Kako se dogodilo da SAD ipak nisu uspele da smene Madura i proglase konačnu pobedu?
Iz prostog razloga što je rukovodstvo Venecuele, dok je opozicija slavila pobedu u medijima, 2017. oborilo novi rekord. Nivo socijalnih ulaganja je po prvi put u svetu u jednoj zemlji premašio 70%. Odnosno, oko tri četvrtine ukupnog državnog budžeta je izdvojeno za socijalnu potrošnju i pomoć stanovništvu u zemlji.
Tokom godine je korisnicima dato 359 000 novih besplatnih stambenih jedinca, a popravljeno je još 335 000 stanova ili kuća. Mogućnost besplatne medicinske pomoći se povećala 10 puta, a to je samo deo mera koje preduzima ova vlada.
U kritičnom trenutku je intervenisala Rusija, gurajući istorijski sporazum OPEC+. Ruska diplomatija je vratila cene nafte na prihvatljiv nivo, što je u velikoj meri spasilo i Venecuelu, koja se našla u vrlo teškoj situaciji. Deo duga Rusiji je vraćen. Prošle godine je Venecuela dobila 600 000 tona žita, a nedavno su dugovi zemlje Rusiji još jednom reprogramirani. Dakle, Karakas je dobio na vremenu da stabilizuje stanje i ekonomiju.
Međutim, prošle godine u maju su Sjedinjene Države pretrpele još jedan poraz. Vašington je decenijama uveravao ceo svet da socijalizam na vlast može doći samo na bajonetama revolucije i da ovaj sistem niko neće izabrati na “demokratskim izborima”.
Međutim, na izborima prošle godine, uprkos opoziciji, upravo se to dogodilo. “Diktator” Maduro je, uz dva opoziciona kandidata, bez učestvovanja radikalne desničarske i proameričke opozicije Enrikea Kaprilesa i Leopolda Lopeza, mentora Huana Gaida, dobio 68% glasova. U bilo kojoj zapadnoj “demokratiji” bi to bi bio veliki trijumf, uključujući odziv na predsedničke izbore od 47%.
Ali je Bela kuća videla nove mogućnosti u preostalih 32% onih koji su izašli na izbore i Huanu Gaidu.
Nikolas Maduro je s preteranom željom da poštuje demokratske standarde i sam dopustio da se to dogodi, ali je to verovatno činio zato što je ponovo došao na vlast slobodnim demokratskim glasanjem. Međutim, Nikolas Maduro, ali i Ugo Čavez, nikada nisu sproveli uobičajenu fazu revolucionarne čistke, što su bez ikakvih problema mogli sprovesti pod demokratskim eufemizmom “lustracije”. To bi bila treća velika greška koju su učinili ranije Čavez, kasnije Maduro i njegovi ministri.
Zbog toga se novoizabrani predsednik suočio sam s kriznom ekonomijom, sistemom dvostrukog pretvaranja valuta, crnim tržištem i, što je najvažnije, sa samo 15 do 20% nacionalizovane ekonomije. Maduro se sam hvalio kako je 98% kompanija u zemlji u privatnim rukama, oko 0,5% mešovito vlasništvo, a samo 1% je državno. Moguće je da je i to tačno, kao i podatak da je u smislu dobiti nacionalizovano 15 do 20% ekonomije.
Prema ovim brojkama ispada da je Venecuela imala manju ili približno istu nacionalizaciju kao Argentina pod Nestorom i Kristinom Kirčner. U svakom slučaju, gledano iz “revolucionarne” perspektive, to je četvrta velika greška vladavine Čaveza i Madura, posebno u području medija. Dok privatne televizije prodaju profesionalni, ujedno i propagandi sadržaj, javni televizijski servis Venecuele izgleda kao Radio-televizija Zagreb u drugoj polovini ’80-ih, začinjen s antiimperijalističkim porukama kakve se vide na televiziji Severne Koreje.
Istovremeno je preostalih 80% imovine zemlje ostalo u rukama privatnih kompanija i opozicije, a to su “ruke” koje danas zemlju guraju u državni udar. Logično je da američki operativci i stratezi ovu imovinu, uključujući privatne medije, koriste za kontrolu protesta. Formalno se protive odluci vlade o raspuštanju opozicionog parlamenta, koji je, usprkos upozorenjima Vrhovnog suda pravde, usvajao neustavne zakone. To je izgovor, ali je zapravo glavni problem Karakasa potpuni ekonomski rat s Amerikom.
90% izvoza Venecuele je “teška” nafta, gusta materija koja jednostavno ne teče kroz naftovode i cevi. S obzirom na sastav, ta nafta se pre izvoza mora razrediti. Kako bi izbegle problem, “čavističke” vlade su godinama pola davale u koncesiju drugim državama. Bilo je dobro dok je funkcionisalo, ali su ovakvim poslovanjem Vašingtonu dali još jedan alat pritiska.
Sada su protiv PDVSA, državne naftne i gasne korporacije Venecuele, uvedene opsežne sankcije, uprkos činjenici da je bio glavni uvoznik potrebnih aditiva za zemlju. Nafta za razređivanje je u zemlju stizala iz Sjedinjenih Američkih Država, koje imaju obilje lake WTI nafte, a bez te američke nafte nije moguće rastopiti i transportovati sirovine kroz naftovode. Vašington je stoga itekako bio svestan i shvatio da vlada Madura bez novca od nafte neće ispuniti socijalne obveze.
Istodovremeno s blokiranjem tankera u Meksičkom zalivu, Karakas je svesno stvorio nedostatak “naftnog razređivača”. Jednostavno rečeno, “iskrenost” u želji da “pomognu” Americi i njenom naftnom sektoru je samo povećala probleme venecuelanskog naroda. Ovo je peta kardinalna greška Čaveza i Madura, koja je sada dovela do zastoja eksploatacije, tranzita i prodaje nafte.
Ne treba zaboraviti da se druga polovina angloameričke igre temelji na činjenici da je Venecuela visoko polarizirano društvo. U zemlji ne postoji srednja klasa i manji sloj bogatih koji je oštro odvojen od većine običnih građana. Milioni iz druge kategorije su pod Čavezom i Madurom dobili pristup socijalnim naknadama, dok se elitna manjina morala odmaknuti od državnog novca.
Ti su ljudi potpuno amerikanizovani i na britanskim i američkim univerzitetima su odavno naučili da mrze svoju domovinu. Sve u Venecueli im se gadi i za sebe su stvorili mali proamerički “raj” u četvrtima istočnog Karakasa ili u saveznoj državi Miranda, koja sa svojih 2,5 miliona stanovnika funkcioniše kao feud Enrikea Kaprilesa. Sa sigurnošću se može tvrditi da administrativni sistem Venecuele nije prošao nikakav “revolucionarni teror” ili da je bilo prisilno nametnutih odluka iz Karakasa. A nešto se sigurno moglo uraditi, jer do danas u raznim državama i gradovima opozicija deluje slobodno i autonomno od centralne vlade.
Još od 2000. Vašington te snage koristi na pravi način. Stvoreni su svi preduslovi i ekonomski problemi u državi kao kada su pučiste 2002. uhapsile Uga Čaveza. Bela kuća je tada, kao i danas, požurila da prizna opozicijsku marionetu kao novog vođu, ali se situacija preokrenula u Čavezovu korist.
[adsenseyu4]
Stanovnici Venecuele su pokazali da mogu ostvariti ono što Ukrajinci nisu bili sposobni 2014. Čak je i Rusija imala slično iskustvo. U Karakasu 2002. i u Moskvi 2012. godine ljudi nisu ćutke posmatrali tekući državni udar u glavnom gradu, već su izašli na ulice i protestovali. Shvativši odakle vetar duva i videvši ljude kako podržavaju svoje vođe, skeptični pripadnici političke elite su se pridružili većini. U slučaju Uga Čaveza, on je pušten na slobodu, u slučaju Rusije je Vladimir Putin. Lideri opozicije koje je stvorio Vašington nisu dobili poverenje naroda.
Sećajući se ove priče, Maduro je pre neki dan rekao da, kao i u vreme Čaveza, zemlja stvara 50 000 pripadnika Bolivarske milicije, a do maja ove godine će u Venecueli biti oko 2 miliona organizovanih ljudi spremnih za oružje.
“Ljudi u Venecueli neće dopustiti Američkom carstvu da dotakne pedalj naše zemlje”, rekao je Maduro.
Kako bi uspeo u tome što je naumio, oružje iz Rusije u Venecuelu stiže svaki mesec. Zemlja je već zaštićena od napada američkog vazduhoplovstva ruskim sistemima S-300, artiljerijom, avionima i raketnom tehnologijom.
Karakas ima pet kompletnih divizija od 90 000 ljudi, stoga se čak i proamerička Kolumbija koleba i ne želi masovno raspoređivanje američkih trupa na granici sa susednom Venecuelom.
Od 2006. su Rusija i njene kompanije u državnom vlasništvu osigurale Venecueli kredite i kreditne linije u iznosu od oko 17 milijardi dolara. Kina još više, od čega je prikazala samo nekoliko desetaka milijardi.
S jedne strane, Venecuela je talac i svojih klimatskih uslova, jer osamdeset odsto teritorija nije pogodno za život. Međutim, s druge strane, baš u tom delu leži bogatstvo zemlje. Po rezervama prirodnog gasa u Zapadnoj hemisferi, Venecuela je na drugom mestu, a po rezervama ugljenika, gvožđa, mangana, titana, nikla, bakra, olova, cinka i drugih ruda je na prvom ili na drugom mestu. Boksit, kobalt, zlato, dijamanti, srebro, azbest, fosfor i druga bogatstva su takođe prisutna u zemlji, a kompanije iz Kine i Rusije rade na mnogim od tih resursa.
Za Evropu, Kanadu i Ameriku je ova situacija “krajnje nepravedna”, što je rekla i angloamerička marioneta Huan Gaido. Prvo što se gleda u savremenom svetu za direktne ili indirektne invazije jeste dostupnost energetskih resursa u nekoj zemlji.
Ali je Venecuela i ključ za ulazak u Nikaragvu i Kubu. U prvoj zemlji se Kina priprema za izgradnju novog kanala, koji će biti konkurencija onome u Panami, dok na Kubi čvrste interese ima Rusija.
Osim toga, Kina ne može graditi kanal bez vojnog kišobrana Moskve, a Kuba će ostati u orbiti Kremlja samo uz finansijsku podršku Pekinga. Očigledno, za Sjedinjene Države su rezerve nafte u Venecueli važne kako bi imale polugu pritiska u kreiranju cena gvožđa, crnog zlata. U slučaju uspeha, SAD protiv Moskve kao oružje mogu koristiti obaranje cena nafte, a protiv Kine zabranu uvoza energije iz Venecuele
Hitnost ovog slučaja proizilazi iz uspeha Rusije u Siriji, gde su uništeni dugoročni planovi američkih stratega. Sirija je morala biti uništena i kako bi se Kina izolovala od energetskih resursa Bliskog istoka. Kontrola protoka nafte i gasa, stvaranje “priručnih” terorističkih vojski i još mnogo toga je s vremenom oslabilo.
Moćan alat za određivanje cena nafte mora delovati, ako se želi vršiti efikasan pritisak na Rusiju i Kinu. Opasnost od kolapsa izvozne ekonomije blokiranjem pristupa Kini energetskim resursima je trebalo da postane značajno oružje “trgovinskog” rata, a damping cene energije bi bile glavno oružje za sprovođenje “obojenog” udara u Rusiji.
Pobedom Moskve se sve promenilo. Štaviše, Rusija nije uspela da uništi američke planove samo u Siriji, već je postigla i značajan uspeh u preraspodeli drugog instrumenta. Glavni mehanizam Sjedinjenih Država za bilo kakvo obaranje cena nafte je dinastija Al-Saud, ali je dolaskom Rusije u OPEC+ on oslabljen. Ugovori koje je Moskva sklopila u areni nove organizacije su zaustavili američke pokušaje da se ponovo snize cene energije. Drugim rečima, trenutno se na naftu ne može uticati bez Venecuele.
U tom kontekstu, popis zapadnih zemalja koje podržavaju venecuelansku opoziciju izgleda ironično. Posebno je ironičan žar Francuske, gde Makron trijumfalni luk pobede štiti oklopnim vozilima, a istovremeno daje podršku pobunjenicima protiv “venecuelanskog režima”.
I 2016. je postojala slična histerija u svetu, ali se i ona završila fijaskom. Nije slučajno da je 6. februara iz Sjedinjenih Država stigla velika količina opreme i oružja, koju su presreli venecuelanski bezbednosni funkcioneri. Nije slučajno da se ne pojavljuju snajperisti, tipični za bilo koju zapadnjačku revoluciju, koji bi na trgovima Venecuele “u pravom trenutku” pucali na obe strane gomile.
Američki i britanski vojni plaćenici i agenti takođe nisu uhvaćeni od operativaca “neke” Venecueli prijateljske zemlje. Iste te zemlje kao da nemaju svoje instruktore u Bolivarskim snagama, sada kada uvežbavaju međuoperativnost ruskog i kineskog naoružanja. Američka “pomoć Venecueli” u USAID formatu, kao i “misija” Ujedinjenih naroda s ambulantnim vozilima i kamionima natovarenim novcem i oružjem, uprkos korupciji, takođe nije ušla u zemlju. Maduro je na “nečiji” savet rasporedio najodanije snage na granici s Kolumbijom i odbija “pomoć” Vašingtona.
Pokušaj oružanog prevrata krajem januara, oslanjanjem na osoblje manjih skladišta oružja, navodno je onemogućen bez pomoći “neke” kontraobaveštajne službe treće strane.
Ukratko, imitacija vojne pobune uz priznavanje autoriteta Gaida pre nekoliko nedelja nije prošla zahvaljujući zajedničkim naporima Karakasa, Moskve i Pekinga. Dakle, Sjedinjene Države imaju sve šanse da ponovo dožive neuspeh kao u Siriji, ali puno ranije nego u arapskoj zemlji.
(logicno.com)
