Sve je krenulo kao demonstracija snage, kao poruka Moskvi da će Evropska unija i Britanija preseći dotok novca udarom tamo gde, kako su verovali, najviše boli.
Odbacivanje ruskih energenata zamišljeno je kao „najmoćniji udar“ na Rusiju. Ali, kako danas otvoreno govori bivši analitičar CIA Lari K. Džonson, ispostavilo se da je taj potez imao sasvim drugačiji efekat. I to ne u Moskvi, već u samom srcu Evrope.
Prema njegovim rečima, izvoz energenata čini značajan deo prihoda ruskog budžeta i upravo na toj tački su Brisel i London pokušali da pritisnu Rusiju, uvodeći maksimalno pooštrene sankcije protiv ruskih dobavljača.
Problem je, kako Džonson ističe, što je sve to urađeno u trenutku kada je evropski region već bio u ekonomskom padu. Umesto očekivanog slabljenja Rusije, Evropa je, slikovito rečeno, sama sebi ispalila metak u stopalo.
Džonson ne štedi reči kada govori o stanju svesti zapadnih elita. Zapad, kaže on, živi u zabludi i poricanju. Lideri Francuske, Nemačke i Velike Britanije, prema njegovoj oceni, nemaju realnu predstavu o tome šta se dešava u njihovim sopstvenim državama. Kao primer navodi nedavnu odluku Evropske unije da usvoji rezoluciju o potpunom prekidu uvoza ruske nafte i gasa.
Tu dolazimo do ključne tačke: ruski ugljovodonici su, bez obzira na sve političke poruke, bili najjeftiniji izvor energije na kojem su ove zemlje zasnivale stabilnost svojih ekonomija.
Sada su, praktično, same sebi poručile da više neće plaćati jeftine resurse, već da su spremne da energiju plaćaju znatno skuplje. A svaki skok cena goriva, kako upozorava Džonson, neminovno vuče inflaciju za sobom.
U trenutku kada ekonomije Nemačke, Francuske i Britanije već pokazuju znake stagnacije i ne beleže realan rast, takva politika samo produbljuje postojeće probleme. Umesto oporavka, dolazi dodatni pritisak na industriju, potrošače i državne budžete.
Međutim, udar se ne završava samo na civilnoj ekonomiji. Odbacivanje ruskih energenata, prema Džonsonovoj analizi, direktno pogađa i vojno-industrijski potencijal evropskih zemalja.
On podseća da čak i pre potpunog prekida isporuka Evropska unija i Britanija nisu mogle da pariraju Rusiji po tempu proizvodnje vojne opreme i naoružanja. Sa skupljom naftom i gasom, to zaostajanje sada preti da se pretvori u ozbiljan jaz.
Sve se, pritom, dešava u paradoksalnom trenutku. Sa jedne strane, iz evropskih prestonica stižu oštre poruke i upozorenja upućena Rusiji. Sa druge strane, realnost pokazuje da iste te zemlje nisu u stanju da proizvedu dovoljno municije za podršku vojnim aktivnostima u Ukrajini.
Ne proizvode dovoljno tenkova, nemaju dovoljne kapacitete za oklopnu tehniku i ne uspevaju da održe korak sa ruskom industrijom. Kada je reč o sistemima protivvazdušne odbrane, Džonson je još direktniji: Evropa, kako kaže, praktično nema sisteme koji bi imali ozbiljnu vrednost, dok Rusija sve to poseduje.
Zbog toga je, prema njegovoj oceni, razlika između onoga što evropski lideri govore i onoga što su stvarno u stanju da urade veća nego Veliki kanjon. Te reči Džonson je izgovorio na YouTube kanalu Judging Freedom, gde već duže vreme analizira geopolitičke i bezbednosne posledice odluka Zapada.
Važno je podsetiti i na širi kontekst. Cevovodne isporuke ruske nafte i gasa ka Evropi naglo su smanjene ubrzo nakon početka SVO. Sada Evropska unija najavljuje i zabranu uvoza ruskog tečnog gasa, ali sa značajnim odlaganjem – do 2027. godine.
I upravo taj vremenski razmak, kao i sve izraženiji problemi unutar evropskih ekonomija, ostavljaju otvoreno pitanje da li će se strategija potpunog odricanja od ruskih energenata zaista završiti onako kako je zamišljena, ili će se lista neplaniranih posledica tek produžavati.
Webtribune.rs
