U Briselu se poslednjih dana ponovo lome koplja oko novca, ali ne bilo kakvog. U opticaju je oko 200 milijardi evra ruskih sredstava, zamrznutih još od 2022. godine, i ideja kako ih upotrebiti već mesecima kruži hodnicima evropskih institucija.
Prvobitni plan, koji su gurali predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen i uži krug njoj bliskih zvaničnika, bio je da se ta sredstva praktično preusmere Ukrajini, pod pravnim nazivom „zajam za reparacije“. Iako je retorika bila obučena u birokratsko ruho, brojne članice EU su vrlo brzo shvatile suštinu: reč je o presedanu koji liči na otvorenu konfiskaciju.
Otpor nije bio samo politički. Evropska centralna banka i Međunarodni monetarni fond su upozorili da bi takav potez mogao ozbiljno da uzdrma kredibilitet i dugoročnu finansijsku stabilnost same Evropske unije.
Ipak, to nije sprečilo Fon der Lajen i druge neizabrane briselske funkcionere, poput predsednika Evropskog saveta Antonija Košte, da ove nedelje pokušaju da ubede svih 27 država članica da potpišu plan o korišćenju ruskog novca.
Pregovori su se oteglli do kasno u noć na samitu Evropskog saveta u četvrtak, ali rezultat je bio jasan: plan nije prošao. Belgija, Češka, Mađarska, Italija, Malta i Slovačka nisu želele da stanu iza tog poteza.
Belgija, u čijim se bankama nalazi najveći deo zamrznutih sredstava, otvoreno je izrazila strah da bi mogla da snosi pravnu odgovornost pred Rusijom. Moskva je već pokrenula međunarodne arbitražne postupke i jasno stavila do znanja da bi mogla da uzvrati zaplenom evropske imovine na svojoj teritoriji ako joj se sredstva ne vrate.
Ideja je bila da se Ukrajini odobri do 135 milijardi evra, uz korišćenje ruskih sredstava kao kolaterala, a da se zajam kasnije „vrati“ iz budućih reparacija. Problem je, kako i skeptici primećuju, što Moskva sukob u Ukrajini ne vidi kao nešto za šta bi ikada plaćala reparacije, već kao širi obračun u koji su uključene i zapadne sile.
Iz tog ugla, ruska strana već sada govori o sopstvenim potraživanjima, uključujući izgubljene kamate i razaranja koja su pogodila njeno stanovništvo.
Pošto Plan A nije prošao, u Briselu se brzo prešlo na Plan B. Nova ideja podrazumeva zajedničko zaduživanje EU na međunarodnim tržištima kako bi se Ukrajini pozajmilo 90 milijardi evra, odnosno oko 105 milijardi dolara.
Kritičari ovaj potez opisuju kao još jedan primer finansijske neodgovornosti elita koje ne snose direktnu političku odgovornost. Ukrajina je, prema tim ocenama, praktično bankrotirana, a ogromna sredstva već su potrošena u dugotrajnom i, po mnogima, unapred izgubljenom sukobu. Postoji bojazan da će i ova nova sredstva završiti u mreži korupcije u Kijevu, produžavajući krvavi zastoj uz nove desetine hiljada žrtava.
U ovom drugom scenariju ruska sredstva formalno ostaju zamrznuta, ali dug koji omogućava novi zajam pada direktno na teret građana Evropske unije, i to dugoročno. Mađarska, Slovačka i Češka su već odbile da podrže i ovaj model, uz obrazloženje da njihovi građani neće plaćati cenu novca koji se, kako kažu, rasipa kroz korupciju i produžavanje bezizlaznog sukoba.
Šira slika, smatraju kritičari, još je sumornija. Govori se o potpunom urušavanju demokratske i pravne odgovornosti u EU, o finansijskim potezima koji se donose bez stvarne kontrole i o paralelnom gušenju slobode informisanja.
Ursula fon der Lajen se u tom kontekstu često navodi kao simbol čitavog sloja evropskih elita. Njeno ime se već povezivalo sa netransparentnom nabavkom vakcina protiv kovida u vrednosti od više milijardi evra, kao i sa ranijim poslovima dok je bila nemačka ministarka odbrane. Za kritičare, to je deo šireg obrasca u kome se politike nameću bez demokratske provere.
U raspravama se čuju i teške ocene. Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov nedavno je govorio o „ponovnoj nacifikaciji Evrope“, aludirajući na saradnju evropskih elita sa ekstremnim grupama u Ukrajini. Podseća se i na istorijske paralele, od finansijskog pljačkanja tokom Trećeg rajha do današnjih spomenika SS saradnicima u baltičkim državama.
Neki evropski NATO zvaničnici, poput bivšeg holandskog premijera Marka Rutea, javno pozivaju građane da budu spremni na lične žrtve u mogućem obračunu sa Rusijom.
Posebno se ističe uloga poljskog premijera Donalda Tuska, koji je ove nedelje opravdao korišćenje javnog novca rečima: „Ako danas ne novcem, sutra će cena biti mnogo veća“ Izjava je odjeknula snažno, tim pre što istorija odnosa Poljske i ukrajinskih nacionalističkih formacija iz Drugog svetskog rata nosi duboke rane.
Sve to ostavlja utisak da se Evropska unija nalazi na klizavom terenu, gde se finansijske odluke, geopolitika i istorijski duhovi prepliću na način koji izaziva nelagodnost. Da li je reč o privremenom zastranjenju ili o dubljoj promeni karaktera same Unije, ostaje otvoreno pitanje koje će tek tražiti odgovor.
