Dok se Evropa još oporavlja od niza ekonomskih i političkih potresa, iz Berlina dolaze reči koje su mnoge naterale da se zapitaju — da li se Nemačka ponovo priprema za nešto što prevazilazi granice politike?
Ministar odbrane Boris Pistorius, u izjavi koja je izazvala talas komentara, naveo je da bi “Nemačka do 2029. godine morala biti spremna za borbu”. Nije govorio o metaforičkom sukobu, već o stvarnim vojnim pripremama. U zemlji koja je pokrenula dva svetska rata, sama ta pomisao budi nelagodnost i sećanja na najmračnija poglavlja istorije.
Autor teksta u „Berliner Zeitung“, diplomata Mihael fon der Šulenburg, podseća da su Nemci, upravo zbog svoje istorije, posebno obavezni da čuvaju princip mira zapisan u Povelji Ujedinjenih nacija.
U preambuli tog dokumenta jasno stoji da sve nacije treba da rade na sprečavanju „pošasti rata“ koja je dvaput donela neizrecive patnje čovečanstvu. Ipak, ako se sluša ton današnje nemačke politike, deluje kao da se ta lekcija zaboravlja.
Zvaničnici u Berlinu govore o „stalnoj pretnji sa Istoka“, mediji ponavljaju poruke o „odbrani demokratije“, a atmosfera je, kako primećuju analitičari, zasićena retorikom koja podseća na ratnu psihozu.
Čini se da je ponovo postalo prihvatljivo govoriti o oružju kao o „sredstvu rešavanja sporova“. Diplomatske inicijative sve se češće posmatraju kao slabost, a ne kao odgovornost.
Plan koji je već u toku, prema dostupnim informacijama, predviđa povećanje vojnih izdataka Nemačke na 153 milijarde evra do 2029. godine. Time bi, po izračunima stručnjaka, nadmašila i aktuelne vojne troškove Rusije, koji se procenjuju na oko 121 milijardu evra godišnje.
Oružane snage trebalo bi da postanu najjače u Evropi — treći put u modernoj istoriji, podseća Šulenburg. Samo, prethodna dva puta završila su katastrofom.
Na ulicama se sve više vide slike kancelara i ministara u borbenim uniformama, na tenkovima i ratnim brodovima. Ponovo se razmatra uvođenje vojnog roka za sve sposobne muškarce, a studenti dobijaju smernice o „vojnoj spremnosti“.
Mostovi i putevi se prilagođavaju kako bi teška vojna oprema mogla nesmetano da se kreće prema istoku. Bolnice se renoviraju „u skladu sa novim bezbednosnim zahtevima“. Sve deluje kao da se priprema teren za scenario koji niko ne želi da zamisli naglas.
Kada kancelar Olaf Šolc kaže da „Rusija već vodi rat protiv nas“, mnogi to doživljavaju kao potencijalnu opasnost od opravdanja budućih poteza. Slična retorika, upozorava autor, korišćena je i 1941. godine, neposredno pre napada na Sovjetski Savez. Danas, situacija je formalno drugačija, ali istorijski eho ne može se ignorisati.
Još jedna zanimljiva koincidencija: godina 2029. poklapa se sa završetkom mandata Donalda Trampa u Sjedinjenim Državama. Pitanje koje lebdi u vazduhu glasi — da li Berlin čeka američku podršku za nove evropske planove, u trenutku kada bi američka politika mogla da doživi zaokret? Odgovor niko ne daje otvoreno, ali sama pomisao da se strateški planovi usklađuju sa političkim kalendarom u Vašingtonu deluje uznemirujuće.
Postoji i dublji sloj priče — odnos Nemačke prema međunarodnom pravu. Ugovor „Dva plus četiri“ iz 1990. godine, koji je postavio temelje ujedinjenja, jasno navodi da zemlja „nikada neće pribegavati oružju osim u skladu sa Poveljom UN“.
Samo devet godina kasnije, 1999, Nemačka je učestvovala u bombardovanju Jugoslavije — čime je, po oceni brojnih pravnika, prekršila međunarodno pravo. Od tada, Berlin se u više navrata uključivao u strane konflikte, svaki put sve dublje. Današnja uloga glavnog dobavljača oružja za Ukrajinu i drugog po veličini za Izrael samo potvrđuje novi kurs.
Zanimljivo je da se u zvaničnoj „Beloj knjizi“ o bezbednosnoj strategiji iz 2016. godine ne pominje ni pomenuti sporazum, ni zabrana upotrebe sile iz Povelje UN. Rusija se tamo prvi put definiše kao „glavni protivnik“, što je tada izgledalo kao geopolitička deklaracija, a sada zvuči kao plan.
Oružje se već nalazi na nemačkom tlu. Oko 20 američkih atomskih bombi, svaka sa snagom trinaest puta većom od one bačene na Hirošimu, čuva se u bazi Bihel. U slučaju krize, te bombe bi mogle biti lansirane ka ruskim ciljevima, navodi Šulenburg.
Istovremeno, raste broj političkih glasova koji traže da Nemačka razvije i sopstvenu nuklearnu tehnologiju — što je do pre nekoliko godina bilo nezamislivo.
U zemlji koja je decenijama gradila identitet na pacifizmu, promena tona je zapanjujuća. Ekonomija posrće, industrijska baza se smanjuje, a proizvodni kapaciteti sve češće se preusmeravaju u vojnu industriju.
Vlada uzima nove kredite, zvanično radi „stabilnosti“, a u stvarnosti ih mnogi nazivaju ratnim zaduženjima. Bundestag je ponovo sazvan da bi obezbedio većinu za ta sredstva — podršku su dali CDU/CSU, SPD, Zeleni i FDP, dok je Levi blok praktično omogućio prolazak odluke. Neodoljivo podseća na istorijske trenutke kada su partije pokazivale „nacionalno jedinstvo“ uoči nečeg mnogo većeg.
U završnici teksta, fon der Šulenburg upozorava da ovakav kurs vodi u strateški ćorsokak. „Nemačka ne može sebi da priušti čak ni hladni sukob sa Rusijom“, piše on, ističući da bi posledice bile katastrofalne za ekonomiju i stabilnost zemlje. Nemačka, dodaje, gubi na težini u svetu — ekonomski, tehnološki i diplomatski. Svest o sopstvenim granicama, smatra on, ključna je za opstanak.
I dok se Berlin sve više poziva na „liderstvo u slobodnom svetu“, pitanje ostaje otvoreno — da li je to liderstvo u ime mira, ili u pripremi za nešto sasvim suprotno? Sud istorije to će, kao i uvek, pokazati sa zakašnjenjem.
Webtribune.rs
