Moja majka imala je 10 godina kada su je ustaše odvele u logor Jasenovac. Njena priča liči na film „Dara iz Jasenovca“.
Gledala je u tom logoru užase ustaških varvarstva, ubijanje beba i jedva je preživela, piše Drina Vlastelić Rajić, Srpkinja iz Vašingtona u pismu filmskim kritičarima koji su negativno opisali srpskog kandidata za Oskara.
Ponajviše zahvaljujući lošim kritikama komentatora listova „Varajeti“ i „Los Anđeles Tajms“, film „Dara iz Jasenovca“ eliminisan je iz trke za Oskara. Ali kritike autora Džeja Vajsberga i Roberta Abelea nisu nanele samo štetu srpskom kandidatu za prestižnu nagradu, već predstavljaju i žestoku uvredu i poniženje za sve žrtve Jasenovca i drugih logora smrti u NDH, kao i za one koji su preživeli taj pakao, piše Serbian tajms.
To je bio razlog zbog koga je Drina Vlastelić Rajić, Srpkinja iz Vašingtona čija je majka preživela logore Sisak, Jasenovac i Jastrebarsko, odlučila da napiše otvoreno pismo urednicima „LA Tajmsa“ i Robertu Abeleu, njihovom filmskom kritičaru.
Pismo prenosimo u celosti:
„Dragi urednici i novinari LA Timesa,
Ovo bolno pismo pišem vam kao izraz moje ogromne tuge i negodovanja zbog cinične i šovinističke kritike filma „Dara iz Jasenovca“ koju je napisao Robert Abele.
Kao ćerka deteta koje je preživelo sistem logora Jasenovac, posebno me boli njegov krajnji nedostatak saosećanja sa žrtvama hrvatskog ustaškog varvarstva koje je opustošilo hiljade sela i pokrenulo varvarsku kampanju genocida nad Srbima, Jevrejima i Romima u tzv. Nezavisnoj Državi Hrvatskoj tokom Drugog svetskog rata.
Moja majka, Jovanka, bila je nešto mlađa od 10 godina, kada su avgusta 1942. njenu majku, njene dve polusestre i nju odvele ustaše, koje su opljačkale i spalile njihovo selo. Deca su bila odvojena od majke u gradu Sisku.
U koncentracionom logoru u Sisku bila je svedok prvih brutalnih ubistava srpskih zatvorenika, koji su poklani kao životinje.
Moja majka se seća pukog užasa kom su bili svedoci ona i njena sestra. Ta deca su bila prisiljena da marširaju i pevaju ustaške pesme. Svako dete koje je previše plakalo bilo je ubijeno po kratkom postupku.
Iz Siska su poslati u Jasenovac, gde je brutalnost bila još gora. Ubistva i smrt su bile uobičajena, svakodnevna pojava. Deca su spavala na betonskim podovima, hranila su se jednom dnevno i kroz žičane ograde posmatrali kako su žene i deca ubijani u drugom delu logora. Moja majka je videla užasne prizore koji je proganjaju do danas.
Deca su umirala od gladi, bebe su ubijane bajonetima, kao i odrasli, bez ikakvog oklevanja i milosti.
Moja majka i ostala deca zarazila su se vaškama i crvićima. Premešteni su u drugi ustaški logor, Jastrebarsko, gde im je obrijana kosa, a skalpovi i koža opaljeni naftom. Jedva je preživela. Jednoga dana decu su utovarili u kamione i odvozili u sela oko Zagreba, gde su ih „usvajale“ hrvatske porodice.
Moja majka je bila srećna što je data nežnoj ženi, Miciki Posti, koja se prema njoj odnosila ljubazno, lečila joj leđa, koja su sva bila u krastama i ranama od bolesti koje je imala u logoru.
Dobila je novo ime Ivka i godinu dana živela sa porodicom Posta dok njen tetak nije pronašao nju i njenu sestru (koja je data drugoj hrvatskoj porodici).
Njen tetak se predstavljao kao ustaški oficir (obukao je uniformu koju je skinuo sa mrtvog Hrvata) i blefirao dok ih nije odveo na sigurno, na oslobođene teritorije.
Moja majka je odrasla, zaljubila se u Hrvata (mog oca) i dokazala da Jasenovac i drugi logori nisu uspeli da joj usade mržnju u srce i nisu ubili čovečnost u njoj.
Ovaj mali deo priče moje majke čita se poput filma, poput „Dare iz Jasenovca“. Za gospodina Abelea bilo je jednostavnije da se sve to zanemari i prezire kao „ubiranje poena u dugogodišnjoj regionalnoj zavadi“. Za moju majku, njenu sestru i čitavu našu porodicu to je životna priča. Niko ne sme biti toliko bahat da pljuje na nju i da umanji užas varvarstva koje je promenilo život jednog malog deteta, a kamoli živote desetina hiljada nevine dece.
Varvarstvo Jasenovca bilo je, po rečima izraelskog istražitelja holokausta i naučnika Gideona Grajfa, „čak gore od Aušvica, jer su ubistvo bila izvršavana licem u lice, na vrlo ličan, a ne na hladan industrijski proces koji su usavršili nacisti“.
Da, uprkos neverici gospodina Abelea, čak su i Nemci bili zgroženi brutalnošću i bestijalnošću metoda ustaša. Profesor Grajf i mnogi drugi naučnici vrlo dobro dokumentuju ove činjenice.
Reči imaju posledice, a reči gospodina Abele su ponovo otvorile stare rane i zgazile na uspomene, smrt i patnje tolikog broja preživelih i njihovih porodica. Gospodin Abele je osramotio, kako sebe, tako i LA Tajms“, kaže se u pismu koje potpisuje Drina Vlastelić Rajić, prenosi Serbian tajms.
