Da li je poznati ruski pisac bio živ zakopan, da li je jedan car 39 godina živeo kao seljak u Sibiru i da li je jedan sovjetski vođa otrovan? Koliko istine ima u ovim teorijama?
Aleksandar I Romanov (1777.-1825.)
Postao je car 1801. godine. Verovalo se da je učestvovao u puču protiv svog oca cara Pavla I. Njegova navodna umešanost u krvave događaje zaboravljena je zahvaljujući Aleksandrovim vojnim trijumfima, kada je 1812. godine porazio Napoleona Bonapartu i tako okončao dominaciju Francuske u Evropi. Aleksandar i njegova vojska ponosno su umarširali u Pariz 1814. godine.
[adsenseyu1]
Aleksandar je 1825. godine imao 47 godina i bio je u dobroj fizičkoj kondiciji, pa je njegova smrt od tifusa bila iznenađenje. Njegov neočekivani odlazak sa istorijske scene pokrenuo je priče o tome da je zapravo lažirao svoju smrt, osećajući krivicu zbog ubistva oca, i da je još 39 godina proživeo u Sibiru kao seljak Fjodor Kuzmič.
Ne postoje nikakvi dokazi koji bi potkrepili teoriju o njegovom seljačkom životu. Fjodor Kuzmič nikada nije tvrdio da je Romanov, ali nije to ni poricao. Istoričari su skeptični, dok ljubitelji teorija zavere i dalje veruju da je Aleksandar zlatni presto zamenio za sibirsku kolibu.
Aleksandar Sergejevič Puškin (1799.-1837.)
Zaboravite na Tolstoja i Dostojevskog, za Ruse je Puškin najveća, književna zvezda. Život je izgubio u tragičnom dvoboju protiv Francuza, za kog je smatrao da je pokušao da zavede njegovu ženu. Postoji i druga verzija njegove smrti, koja tvrdi da se pesnik samo pretvarao da je mrtav i da je zatim pobegao u Francusku.
Puškin je tečno govorio francuski i navodno je očajnički želeo da se oslobodi carske vlasti i ruske cenzure. A ovo je najzanimljiviji deo priče: prema ovoj verziji, Puškin je ime promenio u… Aleksandar Dima. Da, to je onaj što je, između ostalog, napisao „Tri mušketira“ i „Grofa Monte Krista“. To bi moglo da objasni zašto je Dima napisao roman „Učitelj mačevanja“, posvećen dekabristima, koje je Puškin dobro poznavao.
„Naravno, to je totalna besmislica, ali bar zvuči zabavno“, kaže književni kritičar Lav Oborin. „Ova priča je zasnovana pre svega na nekim sličnostima u njihovom izgledu: Puškinov pradeda je bio iz Afrike, kao i baka Aleksandra Dime.“ Teorija je potpuno neutemeljena, jer je karijera Aleksandra Dime počela pre 1937. godine, a osim toga, oni su pisali potpuno različitim stilom.
Nikolaj Vasiljevič Gogolj (1809.-1852.)
Još jedan miljenik Rusa, Gogolj, umro je od nepoznate bolesti 1852. godine. Usledile su mračne priče o njegovoj smrti. Gogolj je u svom testamentu napisao: „Tražim da se moje telo ne zakopa pre nego što se pojave očiti znaci raspadanja“. Bojao se da će biti živ zakopan.
[adsenseyu4]
Na Gogoljevu nesreću, legenda kaže da se njegov najgori strah obistinio. Gotovo 80 godina nakon njegove smrti telo mu je ekshumirano. Pisac Vladimir Lidin je bio prisutan i tvrdio je da je piščevo telo bilo sklupčano u sanduku i da je presvlaka kovčega bila poderana, kao da je pokušavao da izađe.
Na sreću, to nije istina. „Lidin je voleo da izmišlja“, zapisao je Mihail Davidov, asistent na Permskoj medicinskoj akademiji. „Telo se vrlo brzo raspada, tako da 79 godina nakon smrti ostaju samo kosti, koje čak nisu ni međusobno povezane. A drveni kovčeg bi se već potpuno raspao.“
Anastasija Romanova (1901.-1918.)
Velika kneginja Anastasija Nikolajevna, ćerka Nikolaja II, imala je 17 godina kada su je boljševici ubili zajedno sa čitavom njenom porodicom. Oko njene smrti ispredene su brojne teorije zavere. Oko 30 žena je tvrdilo da su one Anastasija, a svaka od njih je iznela svoju čudesnu priču o spasenju u poslednjem trenutku.
Najuspešniju obmanu je izvela Ana Anderson, žena poljskog porekla, koja je verovatno bila duševno bolesna. Iako je uspela da prevari neke Romanove, većina ljudi joj nije poverovala, ali to nije sprečilo snimanje filma o njoj. Film „Anastasija“ premijerno je prikazan 1956. godine, a bio je inspirisan pričom Andersonove. 1997. godine je na osnovu istog zapleta snimljen i Diznijev crtani film.
Vladimir Lenjin (1870.-1924.)
Sovjetski vođa je takođe bio akter nekoliko teorija zavera. Ubrzo nakon što su boljševici pobedili u Građanskom ratu, Lenjin se razboleo i dve godine kasnije, 1924. godine, umro.
Neki veruju da je Lenjina ubio Staljin, što je smatrao i Lav Trocki, koji je 20-ih proteran iz Rusije. „Za Staljina je Lenjinova smrt bila jedini način da raščisti svoj put ka vlasti“, zapisao je Trocki.
Pa ipak, tekstovi koji podržavaju verziju o tome da je Staljin otrovao Lenjina popularni su samo među trockistima. Većina naučnika se slaže da se Lenjinovo zdravlje pažljivo pratilo i da početkom 20-ih, Staljin nije imao dovoljno političke snage da ubije Lenjina.
(hr.rbth.com)
