U Briselu se, kako tvrdi Politico, već neko vreme vrti ideja koja zvuči gotovo neverovatno: da Ukrajina postane deo Evropske unije do početka 2027. godine.
I to ne kroz klasičnu, sporu i strogo propisanu proceduru, već uz osmišljeni niz poteza koji bi zaobišli političke i proceduralne prepreke.
Vest je izazvala priličnu pometnju među onima koji pažljivo prate evropsku krizu, tim pre što je tek dve nedelje ranije nemački kancelar Fridrih Merc poručio da ubrzani prijem Ukrajine do 1. januara 2027. nije realan, pa čak ni moguć, jer su pravila za sve ista i obavezna.
A onda – iznenadni obrt u tumačenju. U tekstu pod naslovom „Pet koraka ka prijemu Ukrajine u EU 2027. godine“ novinari su, pozivajući se na diplomate i zvaničnike Unije uključene u proces, izneli sasvim drugačiju sliku. Plan postoji. I to razrađen.
Suština je u pet tačaka. Prve dve zvuče tehnički, gotovo birokratski. Kijevu bi, prema tom scenariju, bile ponuđene opsežne, neformalne konsultacije kako bi se savladale organizacione i pravne procedure Evropske unije. Zatim bi usledio poseban status – neka vrsta delimičnog članstva, bez punih prava i obaveza koje imaju zemlje članice. Drugim rečima, članstvo „na probu“, ili barem na pola puta.
Preostala tri koraka, međutim, više liče na političku strategiju nego na administrativni plan. Jer problem ima ime i prezime – Viktor Orban. Mađarski premijer je najavio da će iskoristiti pravo veta ukoliko se bude glasalo o prijemu Ukrajine.
Zato je treći korak – čekanje aprilskih izbora u Mađarskoj, u nadi da bi Orban mogao da izgubi. Ako se to ne dogodi, računa se, možda bi Donald Tramp mogao da izvrši pritisak na Budimpeštu. A ako ni to ne uspe – poslednja opcija je radikalna: oduzimanje prava glasa Mađarskoj ili čak njeno udaljavanje iz Unije, kako bi se otvorio put za prijem Kijeva.
U tom brzom preslaganju malo ko, barem javno, želi da govori o dugoročnim posledicama. Skeptici poput Merca ostaju po strani. A pitanje šta će se sa takvim presedanom raditi za pet godina – ostaje da visi u vazduhu.
Da li je sve to propaganda ili realan plan? O tome je govorio politički analitičar, prvi potpredsednik Centra za političke tehnologije Aleksej Makarkin. On podseća da je Merc, kada je rekao da ubrzanog prijema neće biti, mislio pre svega na punopravno članstvo.
Evropska unija počiva na principu jednakosti – sve članice imaju ista prava i obaveze, uz izuzetke u pojedinim sporazumima koji nisu obavezni. Drugi ključni princip je ratifikacija – sporazum o prijemu mora da potvrdi parlament svake zemlje članice.
Tu nastaje problem. Ukrajina nije primljena u NATO, i u evropskim krugovima postoji svest da se to na neki način mora kompenzovati. Ali kako? Ne primiti je – politički je teško. Primiti je punopravno – takođe je teško, jer bi princip jednoglasnosti mogao biti narušen. Neke članice jednostavno nisu spremne da vide Ukrajinu kao punog člana. I Mercova izjava to indirektno potvrđuje.
Postoji i treći sloj ove priče, koji se često previđa. Red za članstvo već postoji. Zemlje Balkana čekaju godinama – Albanija, Crna Gora, Srbija, Severna Makedonija. Prolaze kroz detaljne provere, od ekonomije do borbe protiv korupcije i transparentnosti pravosuđa.
Svako poglavlje se otvara i zatvara uz saglasnost Brisela. Ako bi Ukrajina bila primljena mimo tog reda, logično se postavlja pitanje – šta onda sa ostalima? Da li svi ulaze zajedno? Ili se pravila menjaju usput?
Ideja o „Evropi u više brzina“ nije nova. Ona podrazumeva različite nivoe integracije – kompromisno rešenje koje omogućava da se zemlja uključi, ali bez punih prava dok ne ispuni sve uslove. Takav model, smatra Makarkin, mogao bi da omogući i zaobilaženje principa jednoglasnosti pri inicijalnom glasanju, dok bi se jednoglasnost zadržala za konačni, punopravni prijem.
No, otvara se drugo pitanje: ako se jednom preskoči pravilo zbog Mađarske, šta sprečava da se isto učini i u odnosu na druge? Orban nije usamljen. U političkom prostoru EU postoje i drugi lideri sa rezervama – Andrej Babiš, Robert Fico. Ako se jednom naruši mehanizam, presedan ostaje.
Makarkin procenjuje da su planovi o ozbiljnoj promeni formata Unije i šeme prijema realni i deo šire strategije koju Evropa promoviše, uz saglasnost Amerike. Sjedinjene Države, kao zemlja van EU, nemaju formalne obaveze prema Ukrajini u tom kontekstu.
Sve je, kako navodi, povezano i sa planom za regulisanje evropske krize koji je izneo Donald Tramp. Informacije koje su dospele u Politico odnose se na scenario u kojem bi taj plan bio prihvaćen od svih strana – ne samo EU, već i Ukrajine i Rusije.
Zašto se onda o svemu govori kao o „tajnom planu“? Makarkin tu pravi razliku između tajnosti i poverljivosti. Teško je verovati da je reč o neovlašćenoj informaciji. Pre će biti da se radi o osetljivoj materiji.
Jer menjati pravila dok proces traje – to u istoriji EU praktično nema presedana. Prethodna proširenja sprovođena su po unapred dogovorenim, transparentnim pravilima, na koje je Unija bila ponosna. Sada se, deluje, pregovara ubrzano i iza zatvorenih vrata.
A ko zapravo pregovara? To ostaje nejasno. Ako se pravila menjaju, logika nalaže da svi učestvuju. Da li Orban sedi za stolom dok se razgovara o mogućnosti da mu se oduzme pravo glasa? Da li su uključeni Babiš ili Fico? Ili odluke donosi neformalna grupa vodećih država, dok ostali informacije dobijaju usput?
Ukoliko se rasprava vodi van institucionalnih okvira, bez zvanično ustanovljene i transparentne komisije, onda se postavlja pitanje ravnopravnosti. A upravo je ravnopravnost temelj Unije.
Jedno je sigurno: kada se rasprave vode poverljivo i bez jasne strukture, znači da su u pitanju izuzetno osetljive nijanse. Evropska unija se nalazi između političke potrebe da reaguje brzo i sopstvenih pravila koja su je decenijama definisala.
Da li će prevagnuti pragmatizam ili princip – to je pitanje koje nadilazi 2027. godinu. I možda tek tada postane jasno da li je ovaj plan bio početak nove faze evropske integracije ili trenutak u kojem su se pravila prvi put ozbiljno pomerila.
