U celoj ovoj priči važno je ko govori i odakle govori, jer ton i težina dolaze upravo odatle. Sve ove ocene, procene i oštre formulacije iznete su u razgovoru koji je Pepe Escobar, jedan od najpoznatijih svetskih geopolitičkih analitičara, izgovorio u emisiji na Jutjubu koju vodi Danny Haiphong.
Razgovor je pokrenut snimkom koji je poslužio kao okidač, ali se diskusija vrlo brzo, u Eskobarovom prepoznatljivom maniru, udaljila od same aktuelne vesti i otvorila znatno širi geopolitički okvir.
Eskobar u tom razgovoru ne ostavlja mnogo prostora za iluzije. Dok administracija Donalda Trampa, kako kaže, „očajnički pokušava da proizvede sledeći veliki sukob“, stvarnost na terenu izgleda daleko prizemnije i, za Vašington, prilično neprijatno.
Presretanje tankera u Karipskom moru, prvo jednog u decembru, zatim drugog sa panamskom zastavom, pa čak i glasine o trećem brodu, Eskobar vidi kao niz poteza koji više liče na improvizaciju nego na strategiju. Trampova tvrdnja da je „uzeo nazad svu naftu“ za njega je, bez uvijanja, potpuna izmišljotina.
„Ovo više nije rat protiv droge, niti klasičan pritisak na vlast u Karakasu“, objašnjava Eskobar u emisiji. „Ovo je neka vrsta karipskog piratstva, nešto što se prodaje kao pomorska strategija, a u suštini je blokada koja ne funkcioniše.“
On podseća da su prethodni pokušaji – od sankcija do otvorenih poziva na promenu režima – već iscrpljeni i da nisu dali rezultat. Venecuela, prema njegovim rečima, ne pokazuje znake popuštanja.
Posebno se zadržava na reakcijama, odnosno njihovom izostanku, iz Moskve i Pekinga. Eskobar naglašava da ni Rusija ni Kina ne deluju zastrašeno. „Ako se zaustavi brod koji ide iz Venecuele ka Kini, Kina će reagovati, na ovaj ili onaj način“, kaže on, dodajući da se u Pekingu već razmatraju opcije.
Istovremeno, Venecuelanci su, kako ističe, uvereni da imaju dovoljno kapaciteta da odbiju gotovo svaki scenario koji bi SAD mogle da pokušaju, uključujući i kopnenu intervenciju, koju Eskobar opisuje kao politički i vojno pogubnu.
U širem kontekstu Latinske Amerike, Eskobar ovu situaciju vidi kao sudar dve slike sveta. Sa jedne strane, američka bezbednosna strategija koja region i dalje tretira kao sopstveno dvorište.
Sa druge, Globalni jug koji u tim potezima vidi „nemoćno carstvo koje pokušava da zadrži kontrolu i pritom ne uspeva“. „Ne bih se kladio na to da će Venecuela kapitulirati“, kaže Eskobar direktno, povlačeći paralelu i odmah je odbacujući: „Ovo nije Irak 2003. godine.“
On podseća da ideja o kupovini generala i brzom rušenju vlasti više ne prolazi. Unutrašnja podrška američkoj intervenciji u Venecueli, kako navodi, praktično ne postoji.
Postoji podrška među venecuelanskim emigrantima na Floridi i političarima koji računaju na te glasove, ali u zemlji, među radnicima, seljacima i pristalicama Bolivarske revolucije, podrška vladi u Karakasu je i dalje snažna. „Sve što Amerikanci pokušavaju da urade unutar zemlje već je osuđeno na neuspeh“, zaključuje on.
Ostaju vojni scenariji, ali Eskobar ih opisuje kao „krajnje klimave“. U Ujedinjenim nacijama i kineskim diplomatskim brifinzima, kaže, poruke su jasne: podrška suverenitetu Venecuele i protivljenje svakom spoljašnjem mešanju. „Vrlo diplomatski rečeno, ali svi znamo ko se ovde meša“, dodaje.
Zanimljiv detalj koji Eskobar posebno ističe jeste dolazak ruskog tankera Hyperion u venecuelansku luku Amuay, gde se nalazi jedan od najvećih rafinerijskih kompleksa na svetu.
Kina, paralelno, otvoreno kritikuje zaplenu brodova i naglašava da se protivi jednostranim sankcijama bez osnova u međunarodnom pravu i bez odluke Saveta bezbednosti UN. „Nisu imali hrabrosti da dirnu ruski brod koji dolazi iz Murmanska“, primećuje Eskobar. „To vam govori sve.“
Prema njegovim rečima, blokada je već probijena i biće probijana i dalje – ne samo ruskim i kineskim, već i iranskim brodovima koji najavljuju dolazak pod sopstvenim zastavama. „Zamislite Ruse, Kineze i Irance kako šalju svoje brodove i zajedno ignorišu zabrane. Ko je onda režiser tog cirkusa?“, pita Eskobar.
On upozorava da je situacija opasna jer Venecuela već prati i obezbeđuje tankere, a prisustvo brodova velikih sila nosi posledice koje daleko prevazilaze samu Venecuelu. Globalni jug, kaže, pažljivo gleda ko može da prođe, a ko ne. I zaključak se nameće sam: pretnje i galama ne menjaju realnost, ali dodatno urušavaju američki kredibilitet, koji je, po Eskobaru, ozbiljno načet još od kraja Drugog svetskog rata.
U samom Vašingtonu, primećuje on, gotovo da nema glasova koji bi predsedniku za desetak sekundi objasnili da ova politika nema smisla. To ćutanje, smatra Eskobar, mnogo govori o stanju administracije.
Istovremeno, primećuje i obrazac: prvo se gradi narativ o velikoj eskalaciji, zatim se on agresivno prodaje, a kada prestane da funkcioniše – menja se. „To je specijalnost carstva haosa“, kaže on, dodajući da će Venecuela, pre ili kasnije, jednostavno nestati kao tema, zamenjena nečim novim.
Razgovor se zatim širi na Monroovu doktrinu i ulogu Rusije i Kine u regionu. Eskobar kao primer navodi luku u Peruu povezanu sa Šangajem u okviru Pomorskog puta svile, kao i planove za povezivanje atlantske obale Brazila sa pacifičkom obalom Perua. „Kina je danas najveći trgovinski partner Brazila, već deset godina“, podseća on. „To Amerikanci zovu stranim mešanjem.“
Rusija, dodaje, širi meku moć i investicije širom Latinske Amerike, dok Iran sa Venecuelom gradi odnose na osnovu suvereniteta. Sve to Vašington vidi kao ugrožavanje prava da kontroliše čitavu zapadnu hemisferu. „To je produžetak Monroove doktrine, jednako odvojen od realnosti kao i original“, ocenjuje Eskobar.
Na kraju razgovora, Eskobar se vraća Venecueli i jednom često zanemarenom faktoru – kulturi otpora i podsmeha. „Možete uništiti veliku silu podsmehom“, kaže. Venecuelanci, Kolumbijci, Kubanci, prema njegovim rečima, to razumeju bolje nego mnogi analitičari.
Možda se baš u toj sposobnosti da se balansira, da se izdrži pritisak i da se moćniku naruga, krije razlog zašto se ova priča ne razvija onako kako su je neki u Vašingtonu zamislili. A kako će se završiti – to, bar za sada, ostaje otvoreno pitanje.
Webtribune.rs
