U tišini senatskih saslušanja, među redovima brojki i analiza, pojavila se procena koja bi mogla preoblikovati način na koji SAD posmatraju svoje bezbednosne izazove.
General Gregori Gijo, šef Severnokomandujućeg centra američke vojske i istovremeno komandant Zajedničkog komandovanja vazdušno-kosmičke odbrane Severne Amerike (NORAD), nedvosmisleno je upozorio: potencijalni sukob sa Rusijom, Kinom, Severnom Korejom ili Iranom mogao bi se vrlo brzo pretvoriti u mnogo širu konfrontaciju – onu sa koalicijom država.
Gijo je u pisanom svedočenju pred Komitetom za oružane snage američkog Senata izneo zabrinutost zbog sve većeg strateškog partnerstva među četvorkom koju Vašington vidi kao ključne rivale.
Od trenutka kada je Rusija pokrenula specijalnu operaciju u Ukrajini, odnosi između Moskve, Pekinga, Pjongjanga i Teherana, prema njegovim rečima, znatno su se intenzivirali.
Nije reč, kaže, o formalnom vojnom savezu. Ali način na koji ove četiri zemlje gledaju na SAD kao na destabilizujući faktor u globalnoj areni mogao bi biti temelj za partnerstvo u kriznom trenutku.
A to partnerstvo ne bi bilo simbolično. To bi, prema Gijuovim rečima, moglo prerasti u koordinisane vojne operacije koje bi znatno zakomplikovale sposobnost Sjedinjenih Država i njenih saveznika da na vreme prepoznaju i planiraju odgovor na pretnje.
Poseban akcenat stavljen je na vojnu saradnju Rusije i Kine. Gijo tvrdi da se njihovo strateško povezivanje odvija postepeno, ali vrlo dosledno. Moskva i Peking navodno sve više sinhronizuju bezbednosne ciljeve, smatrajući prisustvo SAD u njihovim bliskim regionima direktnim izazovom za nacionalne interese.
General ne zaobilazi ni konkretne brojke i kapacitete. Kineska Narodna Republika, kako kaže, razvija sposobnosti za ciljanje delova Severne Amerike klasičnim sredstvima, a istovremeno ubrzava modernizaciju sistema za isporuku nuklearnog naoružanja.
Rusija, s druge strane, već sada ima, kako on navodi, „veoma značajan kapacitet“ da ugrozi Severnu Ameriku zahvaljujući krstarećim raketama koje se lansiraju sa brodova i aviona i ne moraju nužno nositi specijalne bojeve glave.
Pored tehničkih kapaciteta, Gijo podseća da su ruske posade – kako vazdušne tako i pomorske – stekle značajno borbeno iskustvo u Ukrajini, što dodatno povećava operativnu vrednost njihovih sredstava.
Tokom 2024. godine, ističe on, ruski strateški bombarderi vratili su se na nivo patroliranja koji je postojao pre 2022. godine, beležeći više letova duž severnoameričke obale.
Poruka između redova nije tiha: ako dođe do otvorenog sukoba sa jednom od ovih zemalja, SAD ne mogu računati da će to ostati izolovan slučaj.
Četiri sile sa sopstvenim interesima, ali zajedničkim pogledom na Vašington, već su postavile temelje za međusobnu podršku. A to može biti dovoljno da balans moći, barem privremeno, ne bude više u korist SAD.
U atmosferi gde se svakodnevno govori o tehnologiji, ekonomiji i regionalnim tenzijama, ovaj izveštaj podseća na nešto dublje: sve više se briše granica između strategije odvraćanja i priprema za zajedničko delovanje.
A u svetu u kojem je sve povezano, konflikt s jednom zemljom možda više nikada neće biti samo jednostrana stvar.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
