Advokat Branko Pavlović upozorava da Srbija ne može, sve i da hođe, da nastavi pregovore sa Prištinom pri posredovanju EU, jer nova platforma Brisela (zasnovana na nemačko-francuskom predlogu) nije statusno neutralna, a mandat koje su UN prenele na EU je podrazumevao isključivo statusno neutralnu ulogu posrednika.
Pavlović je ovo upozorenje izneo u emisiji „Bez ustručavanja“, a taj deo razgovora je protekao ovako:
* Posle Osme sednice, na Kosovu je uspostavljeno poluvanrednostanje, sa tenkovima,sva četiri uslova (za pravo na secesiju) su tu – demonstracije sa mrtvima, dakle – kršenje prava domicilnog stanovništva, vremenski period 1989-1999 kada stvar kulminira, planski rad pošto je tamo bio politički rezervoar SPS i politički element – Milošević je figura koja je obeležena da je krivac za krvavi raspad Jugoslavije, a upravo se u Deklaraciji o nezavisnosti 2008. navodi da je nezavisnost Kosova posledica krvavog raspada Jugoslavije.
– Ne možemo da se sporimo da 2008. godine nema ničega što bi ugrožavalo Albance.
* Ali, do 1999-te?
– Prvo, kada procenjujete da li neko ima pravo na samoopredeljenje onda procenjujete da li neko u tom trenutku ima razloge, a ne da li ih je imao nekad u istoriji.
Pratite izbor naših najboljih vesti na Telegramu. Instalirajte ga preko Play prodavnice besplatno OVDE
Drugo, pogrešni potezi srpskih vlasti prema Albancima na KiM su razmatrani u junu 1999. u Savetu bezbednosti UN i tada je Rezolucijom SB UN 1244 odlučeno da Albanci nemaju pravo na samoopredeljenje. Tada je potvrđen suverenitet i teritorijalni integritet SRJ, a pravni sledbenik je Srbija.
Dakle, kada se razmatra pravo Albanaca da proglase nezavisnost, ima se razmatrati samo period od druge polovine juna 1999. do 2008. kada su proglasili nezavisnost. A u tom periodu nema ničega što im ide na ruku.
Politički, ne mislim da je Milošević jedini krivac za raspad Jugoslavije. On jeste imao neke pogrešne poteze prema Albancima – gde je najgori trenutak hapšenje Azema Vlasija, jer je Srbija tako izgubila uporište među onim Albancima koji jesu bili za suživot sa Srbima -ali ništa što bi bilo tolikog obima i značaja da bi Albancima bilo priznato pravo na samoopredeljenje. Zato im SB UN to i nije priznao, nego je odlučio da potvrdi suverenitet SRJ.
U pravnom smislu, Albanci nemaju nikakve šanse da se 2008. pozivaju na ono što je bilo pre 1999-te!
* Međunarodni sud pravde navodi da Rezolucija 1244 predviđa rešenje statusa Kosova političkim procesom i da rešenje ne garantuje integritet Jugoslavije. Tako 2006. imamo neuspešne pregovore u Beču pod okriljem UN. Predstavnik UN Marti Ahtisari je kao zvanični pregovarač u ime Ban Ki Muna tadašnjeg generalnog sekretara UN rekao da je jedino održivo rešenje i jedini konačni status Kosova koji je prihvatljiv za međunarodnu zajednicu nezavisnost…
– Ahtisarijev plan nikada nije prihvaćen, a sam nije imao ovlašćenje da menja rezoluciju SB UN. Toliko o njemu, odnosno o značaju nečega što je on rekao.
Kada je reč o mišljenju Međunarodnog suda pravde, taj sud je u Obrazloženju naveo izričitu konstataciju da se Sud nije izjašnjavao u pogledu prava Albanaca na secesiju! Jer, on o tome nije ni pitan. Zato ni odluka tog Suda ne govori ništa o tome da su Albanci na osnovu nje stekli pravo da se izdvoje.
Kada je reč o komentaru povodom Rezolucije 1244, sad mi se čini pametnija nego 1999-te. Ona formalno kaže da privremeno uređuje odnose, a strane će međusobno da utvrde trajno. To je mudro: privremeno! Zašto? Kaže da se SRJ garantuje teritorijalni integritet. A Albancima kaže da im se garantuje izuzetno široka autonomija. I, sad pregovarajte.
Ako smo to, recimo, vi i ja, zašto bih ja odustao od najšire autonomije? Ja pregovaram samo za više. A zašto biste vi odustali od suvereniteta, što biste ga spuštali? To znači da rezolucija samo kaže privremeno, dok objektivno stavlja obe strane u poziciju da im je najmudrije da ostanu na poziciji široka autonomija i suverenitet, a da operacionalizuju u nizu nadležnosti šta to tačno znači.
Dakle, Rezolucija 1244 ne daje nikakvu drugu mogućnost nego da svaka strana ostane na onome što je imala.
* U Rezoluciji se ne navodi da rešenje mora da bude potvrđeno u SB UN i nije definisano da rešenje mora da poštuje teritorijalni integritet Jugoslavije. To je tako namerno urađeno da bi u tom vakuumu svaka strana tumačila kako hoće…
Da rezolucija 1244 ne čuva naš suverenitet, ne bi se svi na Zapadu toliko trudili da mi pristanemo da se to izmeni. A to da dogovor mora biti verifikovan u SB UN – to se podrazumeva jer drugačije ni ne može. Vidite, ako nema nezavisnosti, onda nema šta da se govori jer je Srbija članica UN. A ako ima, to mora da ide na SB UN.
Dakle, izvanredno jakom odbranom 1999-te smo uspeli da iz jedne potpuno posrnule Rusije i neuporedivo slabije Kine izvučemo dovoljno snage i dovoljno straha Amerike od dalje vojne eskalacije koja bi zahtevala kopnenu operaciju stotina hiljada vojnika i koja bi bila potpuno drugačija od svega što su planirali.
U toj pukotini, koju smo stvorili našom odbranom, izdejstvovali smo dovoljno da imamo na čemu da radimo. Ako Srbija bude kvalitetna, sa promenama na međunarodnom planu, među Albancima će doći na smenu političari koji će biti za suživot sa Srbima, ne ugrožavajući integritet Srbije.
Koncept široke autonomije isključuje vladanje Srba Albancima. Šta briga Albnca za međunarodne odnose? U kom smislu je Albanac u Prištini u svom životu ugrožen time što je Dačić ministar? Šta ga briga što je vojska na granici? Njegov život nema nikakve veze sa time.
* Ako ga je ta vojska ubijala i proganjala…
Albanac ne živi na granici.
* Srbima nije bilo svejedno kad su se pojavile šahovnice u Kninu, imaju emotivni doživljaj…
Da se razumemo, mnogo je više Srba ubijeno od strane Albanaca. Više od 1500 ljudi – nenaoružanih civila oni su ubili nakon jula 1999. A u periodu pre toga, za vreme Miloševića i pre – nemate ni desetinu tog broja.
* Zato su Albanci izgubili pravo da vladaju nad Srbima…
Niko ne želi da vlada Albancima. Ostaje plaćanje u dinarima – trebalo bi da to bude na nivou Beograda, neće moći da imaju svoju vojsku, a granicu će kontrolisati naša vojska ili granične službe, međunarodni odnosi će biti na nivou Beograda. A to za realni život običnog građanina koji živi na teritoriji KiM, bilo da je Rom, Srbin, Albanac, Bošnjak ili šta god, to nema sa njihovim životom nikakve veze. Sve ono što je tvoje – zdravstvo, obrazovanje, dozvole, mediji poljoprivreda, privreda – to je sve na nivou pokrajine.
Nama Srbima nije stalo da vladamo Albancima nego da se spuste tenzije, da imamo miran suživot, prohodnost roba i kapitala, a ne da mi neko uvodi besmislene takse na robu. Mi smo za nešto što bi ustvari pospešilo razvoj.
Problem Albanaca je što izaberu stranu neke velike sile za koju im se čini da će pod njenim okriljem moći da izvrše etničko čišćenje nad Srbima. A kad pogledate kada su se oni najviše razvijali, to je bilo tokom mirnog suživota i verujem da će se takvi Albanci ponovo pojaviti.
Sa Azemom Vlasijem si mogao da se dogovoriš da oni vode odlučnu borbu protiv onih koji govore „Kosovo – republika“. Kad se govori o hapšenjima Albanaca, koji su bila mnogo masovnija od Miloševićevih, to su radili oni. Azem Vlasi je imao ogromnu podršku u svom narodu za svoju poziciju – čuvaj autonomiju i razvijaj se.
Nadam se da će se sa njihove strane pojaviti racionalan pristup.
A pošto nismo ni mi uvek bili cvećke, i mi moramo da kažemo da moramo da rešavamo stvari na jedini mogući način – a to je Rezolucija 1244.
* Da li Pariz i Berlin sahranjuju Rezoluciju 1244 i hoće li Vučić sahraniti sveću na toj sahrani?
Oni pokušavaju, ali im ne uspeva zato što nije u njihovoj nadležnosti! Kad je Ursula fon der Lajen rekla da će predlog Nemačke i Francuske biti osnova budućih pregovora Prištine i Beograda, tada je to postalo svrstavanje EU na stranu Kosova – za njegovo članstvo u UN. Od tog trenutka, EU je kao posrednik u pregovorima izašla iz svog mandata koji su UN prenele na EU.
Na njih je prenet mandat u okviru Rezolucije 1244 da dalje vode pregovore, a ne da se oni svrstavaju na jednu od strana i menjaju okvir. To nama daje mogućnost da kažemo: nećemo uopšte više da učestvujemo u pregovorima koje EU organizuje. Hoćemo da se pregovori vrate pod okrilje UN i uvek smo otvoreni za neposredni dijalog sa legitimnim predstavnicima albanskog naroda.
Mi hoćemo uvek da pregovaramo, ali od trenutka kada je EU za pregovaračku platformu uzela ono što nije statusno neutralno, ona nema kredibilitet da se nastave pregovori pod njenim okriljem.
Na žalost, Srbija zasad ne koristi tu mogućnost. Sada imamo pravnu opravdanost, pravnu mogućnost, da tražimo povratak u UN. Da kažemo: hoćemo da pregovaramo, ali ne možemo pod EU jer je izašla iz mandata. Njima bi ostalo samo to da kažu da smo u pravu. Tako bismo otvorili pukotinu. Žao mi je što se ta prilika ne koristi.
Pratite naše najbolje vesti na Vkontakte
(fakti.org)
