Aleksandar Pavić je istakao da je ova knjiga (Putin i Rusija: U ratu za mir) istorijsko štivo, i da se premalo akademski i intelektualno obraća ozbiljna pažnja onome što se dešava u Ukrajini, a što ima svetsko-istorijski značaj.
On je citirao nekoliko relevantnih izvora o tome šta se u stvari dešava, i zašto je do ovoga moralo doći.
Tako je Džordž Fridmen, osnivač agencije Stratford, koju mnogi nazivaju nekom vrstom komercijalnog ogranka CIA-e, u jednom govoru u Čikagu 2015. godine govorio o tome šta on zna da se govori u američkoj dubokoj državi, da je fiks ideja angloameričke geopolitike da na svaki način spreče spajanje Rusije i ostatka Evrope.
Pavić je citirao i jednog NATO admirala iz doba Hladnog rata koji je rekao da oni, po cenu rata, neće dozvoliti ne samo spajanje Rusije i Evrope, nego Rusije i Nemačke.
I upravo to je, Pavić poručuje, ono što se desilo u Ukrajini. Sedam meseci nakon početka SVO dignut je u vazduh Severni tok. To je deo tog projekta. Samo je trebalo shvatiti dve zakonitosti angloameričke politike koja je prilično konstantna.
Znak da oni ne nameravaju da odustaju od toga je bio kad NATO nije raspušten posle pada Berlinskog zida i posle završetka Hladnog rata.
U tom pogledu Pavić je naveo deo čuvenog pisma Vilija Vimera, nemačkog političara i potpredsednika Skupštine OEBS-a, koje je Vimer uputio tadašnjem nemačkom kancelaru Gerhardu Šrederu.
Naime, Vimer je napisao izveštaj sa bezbednosne konferencije u Bratislavi koja se održala krajem aprila 2000. godine. To je bila zatvorena konferencija koju su organizovali američki Stejt department, američko Ministarstvo odbrane, na kojoj su američki diplomati i vrlo visoki vojni zvaničnici govorili, između ostalog, o uzrocima NATO agresije na SR Jugoslaviju.
Oni su rekli da Zapad koji predvodi Amerika po svaku cenu mora da uspostavi teritorijalnu pozicija prema Istoku kao na vrhuncu ekspanzije Rimskog carstva. To znači da će morati da se napravi jedan kordon koji se proteže od Baltika do Crnog mora.
Zbog toga će Rumunija i Bugarska morati biti primljene u NATO pakt, što se i desilo nekoliko godina kasnije. Dakle, pravili su novu podelu Evrope još tada, za vreme Jeljcina, dok su se pravili da su se sprijateljili sa Rusijom.
Pavić ističe da je važno da se to sagleda i non-stop govori da bi se razbile gluposti i laži kako je Rusija izvršila agresiju na Ukrajinu.
Rat u Ukrajini je kulminacija širenja NATO-a i agresivne angloameričke politike ekspanzije ka Istoku, suzbijanja Rusije, po mogućstvu njenog razbijanja, i po njihovom aksiomu da bez Ukrajine Rusija ne može da bude imperija.
To da je Rusija nekog napala je zamena teza, kao što je bila zamena teza da su Srbi nekog napali 90-ih godina. Pavić je podsetio da je naročito posle Majdana krenula tzv. dekomunizacija Ukrajine, pa su Ukrajinci počeli da ruše sovjetske spomenike.
Međutim, Vladimir Putin je, kada je objavio početak SVO, između ostalog rekao: Govore da hoće dekomunizaciju Ukrajine, e pa sad ćemo da im pokažemo šta znači dekomunizacija Ukrajine.
Putin je jasno naznačio da je Ukrajina veštačka tvorevina, da je njene granice crtao Lenjin, kao što je avnojevske granice crtao Josip Broz Tito zajedno s Britancima.
Znači, prava dekomunizacija u Ukrajini se, po Pavićevom mišljenju, dešava upravo sada, dok na Zapadu često vole da proture tezu da je Rusija onaj isti crveni komunistički bauk kakav je bio u toku Sovjetskog Saveza, da su to u stvari isti Rusi koji su bili za vreme Lenjina i Staljina.
U svakom slučaju, kad se vide ti uzroci, onda je jasno ko je agresor, i taj rat ne može da se završi dok se ne isprave te istorijske anomalije. Sovjetske granice su veštačke, između ostalog su napravljene da se suzbije Rusija, kao što su avnojevske granice napravljene da se suzbije Srbija.
I taj isti Zapad koji je navodno bio antikomunistički najviše brani te granice. Pavić kaže da je to paradoks, i da Zapad zapravo brani svoje neokolonijalne granice.
U međuvremenu se SVO pretvorila u vrednosni sukob koji je globalan. Jedan američki izvor kaže da je Tramp pobedio upravo jer je to reakcija protiv te agresivne kolonijalističke politike koja je stvarno imala ambiciju da vlada svetom.
Ali, kako kaže Pavić, oni su zaustavljeni u Ukrajini, tu nema nikakve sumnje. Srpski narod jeste na pravoj strani istorije, ali mi kao država treba da budemo na pravoj strani istorije, na kojoj smo bili i u Prvom i u Drugom svetskom ratu.
Većinskoj srpskoj javnosti je jasno ko je u pravu, ko je agresor, i na čijoj strani bi trebalo da budemo. Pavić dodaje da je ovo stvarno borba Dobra i Zla, i ako neko sumnja da će Tramp samo nastaviti tamo gde su oni stali, ova odluka da mogu da se koriste dalekometne rakete protiv teritorije Ruske Federacije govori da se njima jako žuri kako bi onemogućili Trampa da napravi mir i sporazum sa Rusijom.
Sada se vodi bitka za budućnost sveta i protiv te globalističke hidre, te duboke države koja je, između ostalog, pokorila i samu Ameriku, a definitivno i Evropsku Uniju. To se rešava na bojnom polju Ukrajine.
Na kraju se Pavić zahvalio Vladimiru Kršljaninu što je izdavanjem ove knjige doprineo da se o svemu tome bolje upozna srpska javnost.
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
