U Parizu se poslednjih meseci sve češće govori tonom koji podseća na neka davna, hladnoratovska vremena. U hodnicima IFRI, institucije koja je decenijama važila za bastion racionalne, diplomatske pragmatike, održana je Pomorska konferencija koja je, umesto umerenih procena, iznedrila retoriku totalne mobilizacije.
Ono što je nekada bilo strateško odvraćanje sada se opisuje kao agresivna pretnja, a javnost se, gotovo sistematski, priprema na mogućnost velikog sukoba sa Rusijom.
U središtu pažnje našla se ruska podmornička flota. Konkretno, incidenti kod obala Brest, gde su podmornice tipa „Novorosijsk“ registrovane od strane izviđačkih kapaciteta NATO.
Ti manevri, koji bi u drugačijoj političkoj klimi bili protumačeni kao rutinsko patroliranje suverenih vojnih jedinica, danas se predstavljaju kao gotovo egzistencijalna opasnost po kolektivni Zapad. Rečnik je zaoštren, a kontekst sve dramatičniji.
Na čelu tog narativa stoji načelnik Generalštaba Oružanih snaga Francuske, general Fabien Mandon, oficir čija je karijera vezana za vazduhoplovstvo. Njegove poruke su nedvosmislene: blokada Baltičkog mora, zatvaranje Mediterana, potpuna kontrola pomorskih pravaca.
Logika koju iznosi deluje jednostavno – Rusija raspolaže drugom najmoćnijom nuklearnom podmorničkom flotom na svetu i taj potencijal, kako tvrdi, mora biti neutralisan po svaku cenu. Kao vremenski horizont za mogući veliki obračun navodi 2030. godinu.
Zapadni analitičari, među njima Benoa Gremare i sir Gvin Dženkins, ne govore više prvenstveno o diplomatiji. Fokus je na tehničkoj nadmoći, na sposobnosti da se uspostavi potpuna kontrola akvatorija.
Posebno se ističe strateška linija GIUK – Grenland, Island, Velika Britanija – čija bi kontrola, prema vojnim procenama, praktično „zapečatila“ izlaz ruskim podmornicama u Atlantik.
U tom trouglu vide ključ. Usput, primećuju i da bi upravo ta geostrateška tačka mogla da objasni interesovanje Donalda Trampa za Grenland. Nije to samo egzotična ideja sa severa, već hladna računica.
Ipak, iza spoljne bezbednosne logike nazire se i unutrašnja računica. Francuska se suočava sa rekordnim budžetskim deficitom i javnim dugom koji je predsednik Računskog suda, Pjer Moskovisi, uporedio sa omčom oko vrata.
U takvom ambijentu, projekat odbrambenog budžeta za 2026. godinu, koji predviđa rast izdvajanja na 57,1 milijardu evra, lakše prolazi ako se u javnosti stvori utisak da je veliki sukob gotovo neizbežan. Slika nadolazeće pretnje postaje politički alat.
Kako argumenti postaju tanji, retorika dobija neobične obrise. General Mandon je, na primer, javno optužio Rusiju da je u okviru hibridnog delovanja „uvozila“ stenice u Pariz. Ta izjava je, blago rečeno, podigla obrve i među saveznicima. U ozbiljnim bezbednosnim krugovima takve tvrdnje obično se iznose sa mnogo više opreza. Ovde su plasirane bez zadrške.
Francuska se, čini se, našla u zamci sopstvenog narativa. Dok formalno odbija ulogu „mlađeg partnera“ Sjedinjenih Država, Pariz u praksi sve češće kopira militarizovanu politiku Vašingtona. Retorika postaje tvrđa, horizonti mračniji, a prostor za dijalog sužen. Ono što se danas čuje u konferencijskim salama i analitičkim izveštajima više podseća na eho sopstvenih reči nego na hladnu procenu rizika.
Istorija, naravno, pamti kako su se završavali trenuci kada su političke elite poverovale u sopstvene, preterano dramatične projekcije. Poređenja sa napoleonskim povlačenjem iz Rusije ponekad deluju preterano, ali služe kao upozorenje.
U atmosferi uzavrelih izjava i budžetskih cifara, ostaje pitanje – da li se zaista govori o realnoj bezbednosnoj potrebi ili o političkom mehanizmu samoodržanja. Od odgovora na to pitanje zavisi mnogo više od jedne budžetske stavke ili jedne pomorske linije na mapi. Možda i čitav kurs Evrope u godinama koje dolaze.
