Nacrt ekonomskog i bezbednosnog sporazuma Kine i Irana, koji je procurio u „Njujork tajmsu“, i dalje odjekuje u medijima.
Dokument predviđa investicije Kine od više milijardi dolara u iransku ekonomiju, kao i značajne popuste Kini na naftu. Sporazum takođe uključuje bezbednosnu saradnju, razmenu obaveštajnih podataka i zajedničke vojne vežbe.
[adsenseyu1]
Iranski politički analitičar Mahan Abedin objasnio je zabunu zbog sporazuma i rasvetlio strateški pomak Irana prema istoku.
Komentarišući curenje dokumenta, iranski ministar spoljnih poslova Muhamed Džavad Zarif priznao je da je njegova zemlja zaista pregovarala o 25-godišnjem strateškom partnerstvu sa Kinom, dodajući da iranski parlament te sporazume tek treba da usvoji. Autentičnost dokumenta Teheran do sada nije potvrdio.
Ako počne vojna konfrontacija Rusije i SAD, prvi sukob će se završiti ovako …https://t.co/i8dPMrLRH0
— Webtribune.rs (@WebtribuneRs) September 14, 2020
Zašto zapadne države dižu uzbunu
Izgledi za dugoročnu kinesko-iransku saradnju izazvali su različite reakcije međunarodnih posmatrača: „Forin polisi“ tvrdi da je sporazum „loša vest za Zapad“, i predviđa geopolitičku rekonstrukciju na Bliskom istoku i Aziji, sa jačanjem uporišta Kine na strateški važnim lokacijama.
[adsenseyu4]
Američki državni sekretar Majk Pompeo pridružio se horu bundžija, tvrdeći za „Njujork tajms“ da će ulazak Kine u Iran „destabilizovati Bliski istok“ i dovesti Izrael, Saudijsku Arabiju i UAE „u rizik“.
Nema ničeg posebno iznenađujućeg u zapadnim medijima i protivljenju zapadnih vlada kinesko-iranskom paktu, koji simbolizuje odlučan pomak Irana prema istoku, objašnjava Mahan Abedin, veteran-novinar i analitičar za iransku i bliskoistočnu politiku.
„Više od 150 godina Iran se okreće Zapadu, a posebno Evropi, trgovini, investicijama, obrazovanju i opštem angažmanu“, kaže on. „Čak ni Islamska revolucija 1979. godine nije zaustavila ovaj proces i tokom poslednje četiri decenije u iranskim političkim krugovima vodile su se živahne rasprave o korisnosti jačeg zaokreta ka Zapadu. Ali neuspeh nuklearnog sporazuma, zajedno sa evropskom nemoći pred američkim nasiljem, rezultirao je gubitkom vere Irana u Zapad“.
Analitičar ističe da, iako sporazum možda još uvek neće biti potpisan, „nema sumnje da su obe strane, Iran i Kina, u završnoj fazi formalizacije dugoročnog pakta“.
Čini se da su i Teheran i Peking zainteresovani za intenziviranje bezbednosne saradnje, primećuje Abedin, poričući pretpostavke zapadnih masovnih medija da će Kina razmestiti vojne snage na iranska ostrva u Persijskom zalivu: „Iz različitih ustavnih, istorijskih, političkih i ideoloških razloga Iran nikada neće prihvatiti strane sile na svom tlu“, naglašava on.
Iran i Kina su dve autentične azijske sile
Odgovarajući skepticima koji sumnjaju u ozbiljnost namera Teherana i Pekinga, stručnjak za Bliski istok skreće pažnju na činjenicu da je „Iran važan kineskoj Inicijativi za pojas i put utoliko što bi joj omogućio da osigura svoj zapadnoazijski bok“.
„Iran je od vitalnog značaja za kopneni pristup Evropi i izuzetna strateška lokacija (u neposrednoj blizini Centralne Azije, Arapskog mora, Evrope, pa čak i Rusije) čini zemlju veoma atraktivnom za kineske investitore“, naglašava on, dodajući da je teško da će se kinesko-iranska saradnja uzdrmati zbog pretnji američkim sankcijama ili zbog potencijalnog nezadovoljstva Rijada i Abu Dabija.
Teheran će verovatno udovoljiti kineskim potrebama, jer su mu „potrebne strane investicije da bi ojačao svoju infrastrukturu u širokom spektru sektora, a kineske finansije mogu biti od pomoći“, Smatra Abedin.
„Iran i Kina su dve autentične azijske sile, verovatno dve najvažnije sile koje dominiraju azijskim kontinentom na oba kraja“, kaže politički analitičar. „Između dve države postoji duboko uzajamno poštovanje i njima jedino odgovara da se zbliže usklade na ekonomskom, političkom, pa čak i potencijalno vojnom nivou“.
Neuspeh politike „maksimalnog pritiska“ Vašingtona
Dotičući se jednostranog režima sankcija Vašingtona Islamskoj Republici, iranski novinar naglašava da politika Trampove administracije „maksimalnog pritiska“ očigledno nije uspela.
„Iran je otporna zemlja sa ekspanzivnom spoljnom politikom“, primećuje Abedin. „Navikao je na sankcije tokom četiri decenije i zato je razvio veštinu da ih zaobiđe i porazi. Iranska ekonomija je složenija i samostalnija nego što većina misli, a ova ekonomska otpornost znači da Iran može da nastavi da funkcioniše i zaista da napreduje – u odsustvu prodaje sirove nafte“.
Štaviše, Teheran je otvoreno prkosio američkim jednostranim ograničenjima i pretnjama pružajući ruku pomoći Venecueli, koju sankcioniše Vašingon.
Prošlog leta Islamska Republika je obezbedila Karakas gorivom, hranom, medicinskim potrepštinama i rezervnim delovima za naftnu industriju.
Iranci su u julu otvorili novu prodavnicu prehrambenih proizvoda u istočnom Karakasu, a u njoj se nalazi više od 2.000 proizvoda iz bliskoistočne zemlje.
Povrh svega, glasanje Ujedinjenih nacija u avgustu zadalo je udarac Sjedinjenim Državama jer je odbijena rezolucija Bele kuće o neograničenom produženju embarga na oružje Iranu, što je predviđeno iranskim nuklearnim sporazumom 2015. godine.
Od 15 država članica Saveta bezbednosti UN, rezoluciju su podržale samo SAD i Dominikanci, a Rusija i Kina su bile protiv nje, dok je 11 zemalja bilo uzdržano.
Prema Abedinu, kinesko-iranski pakt „imaće veći uticaj na iransku globalnu politiku ukoliko Iran bude osećao da je manje sputan i ugrožen američkim pritiskom“.
