Nekada su bili simbol američkog proboja u energetiku – hrabri, prljavi, skupi, ali nezaustavljivi. Danas, američki proizvođači nafte iz škriljaca zatvaraju postrojenja, povlače se s terena i šalju poruke koje uznemiruju tržišta: više ne mogu da izdrže.
Razlog? Kombinacija pada cena sirove nafte, političkih odluka koje su podigle troškove, i sve oštrije konkurencije iz redova OPEK+.
Prema pisanju Financial Times-a i podacima S&P Global Commodity Insights, očekuje se da će američka proizvodnja sirove nafte pasti za 1,1%, na 13,3 miliona barela dnevno.
To je prvi takav pad u poslednjih deset godina – pandemijsku 2020. da i ne računamo. Bivši lideri sektora sada gase bušotine, a mnoge postojeće ostaju konzervirane. I to u trenutku kada je, po svemu sudeći, plan Donalda Trampa o “energetskom liderstvu” zapao u ozbiljne teškoće.
Problem cene i tehnologije
Cena barela sirove nafte u SAD trenutno se kreće oko 61,53 dolara – to je 23% ispod ovogodišnjeg maksimuma. Ako padne na 50 dolara, kako predviđa Skot Šefild, bivši direktor Pioneer Natural Resources, proizvodnja bi mogla da padne za dodatnih 300.000 barela dnevno – što je nivo na koji proizvode manje članice OPEK-a.
A da bi škriljaši poslovali bez gubitaka, potrebna im je cena od najmanje 65 dolara, navodi se u kvartalnom izveštaju Federalne rezerve iz Dallasa. Realnost je takva da ključna ležišta više ne daju rezultate kao nekada. Nova bušenja? Skupa i neizvesna.
Prema rečima Andreja Djačenka iz kompanije “Proleum”, za otvaranje novih bušotina neophodno je da cena WTI nafte bude između 80 i 90 dolara.
„Pogrešno je gledati prosek. Mora se uzeti u obzir gornji opseg. Ako polja sa nižom cenom proizvodnje ne mogu da pokriju ona gde je eksploatacija skuplja, ceo sistem staje. Jednostavno – ne isplati se“, kaže Djačenko.
Pritisak OPEK+ i trgovinske barijere
U tom trenutku na scenu stupa OPEK+, i to odlučnije nego ikada. Organizacija izvoznica nafte odlučila je da poveća proizvodnju, što dodatno obara cene i potresa tržište. Saudijska Arabija, po mišljenju nekadašnjih partnera iz Pioneer Resources, namerno gura američke proizvođače ka ivici – i u tome uspeva.
Ono što je nekada bio tehnološki trijumf Amerikanaca – uz pomoć automatizacije, veštačke inteligencije i precizne eksploatacije – sada više ne može da nadoknadi rast troškova. A oni rastu ubrzano, i to delom zbog poteza iz Vašingtona.
Naime, trgovinske mere koje je Trampova administracija uvela – pre svega carine na uvoz čelika i aluminijuma – ozbiljno su pogodile sektor. To su ključni materijali za proizvodnju opreme, cevi i konstrukcija za bušotine. Cena čeličnih cevi za oblaganje već je skočila 10%, a sve više kompanija izražava zabrinutost za opstanak projekata.
„Kapitalno zahtevna industrija kakva je ova ne trpi ovakve udare. Svaki procenat više u troškovima može da odloži bušenje za mesece ili da ga otkaže u potpunosti“, napominje investicioni savetnik Julija Kuznjecova.
Kapital na ivici, radna mesta u pitanju
Još jedan veliki problem: finansiranje. Raniji rast proizvodnje nije se temeljio na zdravoj profitabilnosti, već na jeftinom zaduživanju. Pandemija i tržišni rat sa OPEK+ kartelom bacili su sektor na kolena. Više od milion barela dnevno u tom periodu je nestalo sa tržišta jer su skupe bušotine prestale da rade. Kompanije su smanjile broj zaposlenih i drastično kresale budžete.
Chevron i BP su otpustili ukupno 15.000 radnika, a 20 vodećih firmi iz škriljaškog sektora – izuzev Exxon Mobila i Chevrona – već su za 2025. smanjili kapitalne investicije za 1,8 milijardi dolara, odnosno tri posto. Ako to ne šalje jasnu poruku o pravcu u kojem stvari idu, malo šta hoće.
U međuvremenu, Međunarodna agencija za energetiku (IEA) prognozira da će američka proizvodnja dostići vrhunac 2027. godine sa 14 miliona barela dnevno. Nakon toga, očekuje se brzi pad. I to ne zbog politike, već zbog same prirode proizvodnje iz škriljaca – brže iscrpljivanje ležišta, skuplja regeneracija, i sve tanji margini profita.
Pitanje je: šta dalje?
Jedno je sigurno: gotovo dvadeset godina duga lančana renesansa ulazi u svoju završnicu. Ekonomija više ne stoji iza ovog modela. Da li SAD još uvek imaju tehnološku prednost? Apsolutno. Da li mogu da ponovo isplivaju na vrh? Mogu – ali samo ako neko drugi, poput Rusije, ustupi deo tržišta.
A to se ne dešava tako lako. Naprotiv – svi sada brane pozicije.
Nafta nikada nije bila samo tržišna roba. To je uvek bila i geopolitička igra. A trenutno, pravila te igre se menjaju – i to brzo.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
