[adsenseyu2]
Populistički pokreti jačaju od SAD do EU. Ponovna nacionalizacija politike i odbijanje globalizacije i međunarodne saradnje koji su definisali svet posle 1945. trenutno su najpopularniji politički trend.
Evropu čeka serija ispita. Prvi je već u nedelju, kada će italijanski premijer Mateo Renci, bar prema anketama, izgubiti na referendumu o reformi Ustava koju je sam predložio. S obzirom da je rekao da će podneti ostavku na mesto premijera ukoliko se nešto tako dogodi, Italija bi vrlo lako mogla da padne u naručje evroskeptika na čelu sa Bepeom Grilom, koji čekaju širom raširenih ruku.
U međuvremenu Austrija će po svemu sudeći za predsednika države izabrati Norberta Hofera, desničara i populistu iz redova Slobodarske partije (FPO). Antiislamski nastrojen Gert Vilders i njegova Partija za slobodu (PVV) pred nadolazeće parlamentarne izbore po svim anketama imaju podjednaku podršku Holanđana kao i aktuelni premijer Mark Rute. Vilders je predvodnik „Evropskog patriotskog proleća“, a mnogi ga nazivaju i „holandskim Trampom“, zbog obećanja da će Holandiju ponovo učiniti velikom.
[adsenseyu1]
Ipak, izbori zbog kojih se Evropska unija brine i znoji najviše jesu oni koji se održavaju u najvećim i najbogatijim zemljama – Nemačkoj i Francuskoj. Pariz i Berlin, kao kolovođe evropske integracije suočavaju se sa „kočničarima“ u vidu desničarskih populista iz redova Nacionalnog fronta i Alternative za Nemačku (AfD).
Više od populista Evropsku uniju brine i ponor pred kojim se nalaze dalji ciljevi ove dve zemlje. Skoro je pa sigurno da desničari neće trijumfovati na izborima. Ali ono što brine jeste to što se Francuska sve više okreće sebi, odnosno nacionalnoj politici, ostavljajući tako Nemačku da sama predvodi projekat integracije EU, što je još teže imajući u vidu da Britanije više nema da pruži podršku.
U Francuskoj će bivši premijer Fransoa Fijon, predstavnik desnog centra, najverovatnije biti taj koji će se suočiti sa Marin Le Pen u drugom krugu predsedničkih izbora. „CNN“ smatra da će vrlo verovatno Fijon i pobediti.
Jer uprkos naporima Le Penove da izvrši „političku detoksikaciju“ unutar partije, rezultat na regionalnim izborima pokazuje da je za većinu francuskih glasača Nacionalni front i dalje suviše ekstremna opcija.
[adsenseyu1]
U prvom krugu Nacionalni front je osvojio šest miliona glasova, ali je u narednom izgubio i nije uspeo da uzme većinu ni u jednom regionu, nakon što je daleko veći broj glasača izašao na birališta u drugom krugu. S obzirom da je izlaznost na predsedničkim izborima u Francuskoj tradicionalno visoka, teško da Le Penovu očekuje selidba u Jelisejsku palatu.
Fijon, čovek koga su mnogi već uporedili sa Margaret Tačer i Ronaldom Reganom, predlaže ekonomsku politiku koja teško da može biti dalje od protekcionizma za koji se zalaže liderka Nacionalnog fronta. Ipak, program dvoje kandidata preklapa se u nekim tačkama, pre svega u čvrstom stavu prema imigraciji, islamu i težnji za ponovnim uspostavljanjem francuskog nacionalnog identiteta.
Što se Nemačke tiče, tamo bi priča trebalo da izgleda potpuno drugačije. Antiislamska i antimigrantska AfD će po svemu sudeći osvojiti mesta u Bundestagu, sa procenjenih 11-15% osvojenih glasova, predviđa CNN. Međutim, jednom kad se nađe u parlamentu, biće potpuno izolovana, s obzirom da nijedna politička partija neće sarađivati s njima.
Angela Merkel će po svemu sudeći, uprkos padu popularnosti, po četvrti put postati kancelar Nemačke, čime će nastaviti već sada neverovatnih 11 godina na vlasti i produžiti ih na 16. Ipak, biće pod velikim pritiskom kako kod kuće tako i spolja zbog činjenice da je, bar prema rečima baraka Obame, jedan od poslednjih branilaca liberalne demokratije i globalizacije u obliku kakav nam je danas poznat.
Dok se ostali budu okretali na drugu stranu, Nemačka će se naći u onoj poziciji koju je želela da izbegne: da sama predvodi Evropu. A izazova je na pretek: Bregzit, Rusija, Turska, migranti, kriza evrozone i naravno – Tramp.
(Blic)
[adsenseyu5][adsenseyu5]
[adsenseyu2]
