Rodžer Federer i Rafael Nadal stvarno nisu fer prema Novaku Đokoviću. Nekako su ga u ovoj 2021. godini ostavili samog u kavezu da se bori sa mladim lavovima.
Malo i da se našalimo, ali ista priča ponavlja se treći put ove sezone – Novak je opet u završnici grend slema sa nekim od mladih pretendenata, spremnih da jurnu na njegovu krunu.
Da ne bude sa sam napravio preskok i Novaka već ugurao u finale. Ne, nisam, ali situacija je takva, ako zaista bude igrao i treće slem finale od početka godine, biće to opet protiv nekog od inspirisanih mladića.
U Melburnu bio je sa druge strane Danil Medvedev. U Parizu, Stefanos Cicipas. Sada u polufinalu ide Denis Šapovalov, pa onda Mateo Beretini ili Hubert Hurkač.
Obrni, okreni, mladi su, svi u rasponu od 22 do 25 godina.
Šapovalov je u godinama kada je Stefan Edberg osvojio svoj prvi od dva trofeja na Vimbldonu. Hurkač u godinama Novakovog prvog trijumfa ovde (24), Beretini (25) u godinama kada je Federer već četvrti put podizao pehar na ovim terenima.
Dakle, nema reprize onog epskog finala iz 2019. godine. I sada sam nekako sasvim siguran, bila je to labudova pesma. To finale se u hramu tenisa po svemu sudeći više nikada neće dogoditi.
Tenis, kao i život, svakako ume i može da vas iznenadi i uhvati na krivoj nozi, ali posle onog jučerašnjeg bega Rodžera Federera sa terena, posle šokantnog poraza od Huberta Hurkača, prosto i jednostavno ne vidim šansu za još jedan njegov veliki povratak.
Da, tačno je – šampioni se nikada ne smeju otpisati, ali nijedna priča, naročito ne u tako zahtevnom sportu kao što je tenis, ne traje večno.
Peščanik, jednakom brzinom i nemilice, curi za sve, pa i za Federera.
Godinama unazad je uspevao da pobeđuje godine, da prkosi zubu vremena, da svojom graciznom igrom obasjava terene na kojima se pojavljivao.
Ta elegantna, prefinjena igra, jako prijatna za oko, donela mu je, ako se neko i dalje pita, osam kruna u hramu tenisa, ali u vremenu kada je tenis postao surovo udarački sport, kada se ni najmanja greška ne prašta, takvom igrom, na čist talenat, osećaj i inspiraciju, možete dobiti dva, tri, četiri meča, pogotovo ako ste Rodžer Federer, ali teško je svih sedam.
Federer je pognute glave, napustio sveti teren vimbldonskog kompleksa, izgubljen u magli sopstvene enigme – šta i kako dalje?
Ostavio je za sobom muk na tribinama, atmosferu u kojoj je lebdeo taj osećaj da su ga možda tu, na tom mestu, gledali možda poslednji put.
Da li će Rodžer, posle ovoga, zaista uspeti da sve to preboli za tri-četiri dana i nastavi da gura kamen uzbrdo, uprkos zakonitostima prirode i vremena?
Da li će švajcarski maestro imati prilike za makar još jedan ritual izlaska iz toliko poznate mu svlačionice, onim hodnikom, da stane pred vrata ulaza na Central kort, iznad kojih su ispisani oni čuveni stihovi Radjarda Kiplinga.
„Ako možeš da pogledaš u oči pobedi ili porazu
I da, nepokolebljiv, uteraš i jedno i drugo u laž..“
Tako barem idu u prevodu slavnog Ive Andrića, to je pesma koja je Englezima posebno draga i čiji smisao je i Federer, verovatno, mnogo puta pokušavao da dokuči.
Dakle, može li da, onako iskreno, pogleda u oči ovom porazu?
Tunel u koji je ušao, posle njemu nepoznatog gubitka seta od 6:0, može da bude dug i bez svetla, a Rodžer bez žara i želje za povratak. I da ima izlaz tamo negde pod Alpima, gde je Federerov dom. Budimo realni, iako je on stalno posle meča ponavljao da „ne zna da li mu je to bio poslednji meč na tom mestu ili ne“. Mnogo, mnogo više miriše na kraj.
Čak i da nije, Federer je odavno u rašljama vremena – on je bio najstariji četvrtfinalista Vimbldona u Open eri i najstariji na grend slemu među osam od Kena Rouzvola iz 1977.
Rodžer obara vremenske rekorde, ali sa pogrešne strane – ne dobija time više ništa.
S druge strane, Novak Đoković je sada sam, na vetrometini. Rafa je u ribolovu na Majorci, igra golf, preskače Igre, Rodžer će neko vreme lečiti mamurluk sa Vimbldona i prebirati se šta i kako dalje, a Novak…
…Novak će nastaviti svoju igru sa rekordima.
Moraće, kao što je i sam posle pobede nad Martonom Fučovičem rekao, da igra svoj najbolji tenis da bi kruna ostala na glavi. I to je apsolutno tačno.
Nismo navikli da Novak, tako često, ima takvu prohodnost kroz žreb nekog slema, jer su njegovi protivnici do sada na SW 19 bili 253, 102, 114, 20. i 48. na ATP listi.
Od preostalih, tu su još 12, 18. i deveti na svetskoj listi i sva trojica zajedno imaju ukupno devet titula, naravno, nijedan slem. Naravno, nije Novak kriv što je imao takav žreb, vi u datom trenutku možete da igrate samo sa onim sa kim vas žreb upari, ali koliko je prijatno malo odahnuti i ne igrati sa drugim trećim, četvrtim ili petim na svetu, isto toliko može biti i nezgodno.
Pre svega, zato što će mnogi reći da Novak do sada nije dovoljno testiran u Londonu i da je tek Šapovalov u polufinalu, ozbiljna prepreka.
U tome ima istine, ali najvažnija stvar je to da se broj jedan zaista nije mnogo zadržao na terenu do plasmana u polufinale.
Istovremeno, to može da bude znak šampionske ekspeditivnosti, nemilosrdnosti prema rivalima, ali ništa to neće značiti pred polufinale. Zaista neće.
Mnogo puta sam na grend slemovima video lagane prolaze favorita do same završnice, kada su ih svi već videli sa peharom u rukama, pa se za jedno popodne ceo svet obrtao naglavce.
„Šta mu bi, pa igrao je tako dobro…?“, bila bi uobičajena pitanja onih koji zaboravljaju zakonitost igre da je najbitniji i najvažniji samo onaj meč koji je ispred vas.
Oni prethodni od 3:0, ma koliko ubedljivi, ne donose vam u tom trenutku ništa, jer morate uvek da ih ponovite. Svaki put kad izađete na teren, nema remija, nema odlaganja. Minuli rad se ne računa. Pobeda, sad i u ovom, jedinom trenutku. To se računa.
Novak to jako dobro zna i siguran sam da i sam tako razmišlja.
S druge strane, Denis Šapovalov mi ni najmanje ne deluje uplašeno, naprotiv, drčni Beretini i Poljak Hurkač, nabijen dinamitom posle fantastične pobede nad Federerom, još manje.
„Sada je rezultat 0:0. Sve što je bilo, nevažno je kad počne novi meč“, jasna je poruka upozorenja Đokoviću koja je stigla iz usta mladog Kanađanina.
Uz sve to, Novak će u ovu završnicu ući sa svojim teretom – željom da se na ovom turniru izjednači sa rivalima Federerom i Nadalom po broju slemova (20) i da nastavi pohod ka zacrtanom cilju, Zlatnom slemu u 2021.
Dok svi oni, neće imati na leđima apsolutno ništa i kidisaće u tim mečevima svom snagom.
Ipak, ako neko zna kako se kroti ta mlada, lavovska snaga, onda je to svakako Novak.
Ne treba zaći daleko u prošlost da se to zaključi.
Rekli smo, Medvedev u Melburnu, Beretini i Cicipas u Parizu. Sa Šapovalovom su poslednja dva meča išla nešto teže, ali iz njih je opet izlazio kao pobednik.
Snaga Novaka je u njegovom mentalnom tonusu, koji ni sada, u 34. godini ne popušta i u tome što ni ne pomišlja da stane u razvoju svoje igre, što ga i dalje čini tako nedohvatnim i nepredvidljivim tim talentovanim mladićima.
Zato, ako uspe da u ovoj julskoj završnici priredi celom teniskom svetu nove trenutke šampionske magije, niko neće biti iznenađen.
Svi smo uvereni da je u Novakovom tanku ostalo ono najbolje, za kraj.
A ko bolje od Novaka zna kako se čuvaju kruna i presto…
Zoran Kecman (b92)
