Američki novinar Taker Karlson je prethodnih dana uzburkao javnost tvrdnjom da bi predsednik SAD Donald Tramp u obraćanju naciji mogao da objavi početak punog vojnog angažovanja protiv Venecuele.
Takva najava, izrečena na njegovom YouTube kanalu Judging Freedom, zvučala je dramatično i za mnoge nije bila potpuno neverovatna. Ipak, u božićnom obraćanju naciji Tramp Venecuelu nije ni pomenuo. Objave nije bilo, ali tenzije između Vašingtona i Karakasa nisu nestale. Naprotiv, deluje da su ušle u novu fazu, tišu, ali ne manje opasnu.
Karlson je tvrdio da su članovi Kongresa već bili obavešteni o navodnom predstojećem velikom vojnom potezu i da će javnost o tome saznati upravo u obraćanju naciji. Kada se to nije dogodilo, mnogi su govorili o lažnoj uzbuni.
Međutim, kontekst u kojem je ta izjava data pokazuje da odnosi SAD i Venecuele već duže vreme klize ka ivici ozbiljnog sukoba. Tramp, koji je nakon dolaska na vlast ponovo zaoštrio retoriku prema Karakasu, godinama otvoreno napada vlast predsednika Nikolasa Madura, nazivajući je „nelegitimnim režimom“ i optužujući je za ulaganje u narkoterorizam i trgovinu ljudima.
U više navrata je poručivao da su Maduru „dani odbrojani“ i čak ga javno pozivao da napusti zemlju. Maduro, međutim, uprkos pritisku iz Vašingtona, ostaje na svojoj poziciji i ne pokazuje nameru da se povuče.
Neposredno uoči obraćanja naciji, Tramp je dodatno podigao ulog. Putem svoje društvene mreže Truth Social objavio je da SAD uvode blokadu svih tankera pod sankcijama koji plove ka Venecueli ili iz nje.
Venecuelanske vlasti je proglasio terorističkom organizacijom, optužujući ih za terorizam, šverc narkotika i trgovinu ljudima. Istovremeno je zapretio da će Vašington nastaviti da gomila vojne kapacitete oko Karakasa dok Venecuela ne vrati, kako je naveo, „naftu, zemlju i druge ukradene resurse“.
Tramp je u istoj poruci tvrdio da Madurova vlast koristi naftu sa „ukradenih nalazišta“ za finansiranje narkoterorizma, trgovine ljudima, ubistava i otmica. Karakas je te optužbe odbacio, poručivši da SAD nemaju nikakvo pravo da polažu pretenzije na prirodna bogatstva Venecuele.
Vlada u Karakasu je najavila da će pitanje izneti pred Ujedinjene nacije, a ubrzo je usledio i telefonski razgovor Nikolasa Madura sa generalnim sekretarom UN Antonijom Guterešom.
Iz venecuelanske vlade je saopšteno da je Gutereš tom prilikom potvrdio stav UN o obavezi država članica da poštuju međunarodno pravo i smanjuju napetosti kako bi se očuvala regionalna stabilnost.
Dok se na diplomatskom planu vode razgovori, na terenu se situacija već mesecima zaoštrava. Sjedinjene Države prebacuju snage u Karipsko more i izvode udare na venecuelanske brodove, objašnjavajući to borbom protiv šverca narkotika.
Desetog decembra Vašington je objavio da je presreo naftni tanker kod obala Venecuele, a američki mediji su tada spekulisali da je to tek početak i da slična sudbina čeka i druge brodove.
U tom kontekstu postavilo se pitanje da li je Karlsonova izjava bila pogrešna procena ili svesni manevar. Prema mišljenju političkog analitičara i amerikaniste Rafaela Orduhanjana, reč je o svesnom „ubacivanju teme“ kako bi se stvorila netipična, antitrampovska agenda.
Orduhanjan smatra da je Karlson protiv ulaska Vašingtona u veliki sukob sa Karakasom i da je ovakvim nastupom pokušao da unapred upozori i obuzda Trampa. On podseća da Karlson, zajedno sa kongresmenkom Mardžori Tejlor Grin i još nekim političarima, otvoreno postavlja neprijatna pitanja Trampu i ne štedi ga od kritike.
Prema Orduhanjanovim rečima, Karlson je već ranije jasno rekao da bi kopnena operacija u Venecueli značila kraj za same Sjedinjene Države. Zato ove izjave vidi kao pokušaj da se „duva na vodu“, da se unapred pošalje signal koliko bi takav scenario bio poguban.
On upozorava da bi za SAD sukob sa Venecuelom lako mogao da se pretvori u novi Vijetnam, nešto što bi Tramp morao vrlo dobro da ima na umu. Ipak, analitičar dodaje da uoči međuizbora Trampu ne bi škodila ni mala, brza i simbolična pobeda, posebno u situaciji u kojoj je pitanje Ukrajine i dalje nejasno. Zbog toga Orduhanjan procenjuje da su šanse da se situacija dalje zaoštri „pedeset prema pedeset“.
U celoj priči neizbežno se nameće i pitanje uloge Rusije. Moskva otvoreno podržava Venecuelu, a predsednik Rusije Vladimir Putin je o tome lično razgovarao sa Madurom.
Pojedini strani mediji su čak spekulisali da bi Rusija mogla da pošalje u Karakas sistem „Orešnik“, koji bi u slučaju američkog ulaska u sukob bio upotrebljen protiv američkih snaga. Orduhanjan takve scenarije smatra nerealnim i svrstava ih u domen političke spekulacije, namenjene ispitivanju reakcija.
Ipak, on potvrđuje da Rusija, zajedno sa Kinom, pomaže Venecueli u naoružanju i da bi se te isporuke nastavile i u slučaju direktnog američkog ulaska u sukob. Do korišćenja „Orešnika“, kako kaže, sigurno ne bi došlo, jer je taj sistem potreban Rusiji na drugim pravcima, uz ironičnu opasku da „još ima Pariz i London“.
Sve to ostavlja otvoreno pitanje: da li su Karlsonove reči bile samo glasno upozorenje ili signal nečega što se tek priprema iza zatvorenih vrata. Venecuela ostaje tačka visokog napona, a odnos Vašingtona i Karakasa klizi između otvorenih pretnji, diplomatskih poruka i vojnih poteza koji se još uvek nazivaju „ograničenim“. Koliko će ta linija izdržati i da li će neko odlučiti da je pređe, ostaje da se vidi.
