U trenutku kada Bela kuća preti da će poslati „Tomahavke“ Kijevu, iz Moskve stiže hladan odgovor – ali ne rečima, već potezima koji premeštaju težište globalne bezbednosti hiljadama kilometara zapadno.
U danu kada je Vladimir Putin proslavljao rođendan, predsednik Venecuele Nikolas Maduro potpisao je ratifikovani sporazum o strateškom partnerstvu sa Rusijom. Posebno intrigantna tačka 14. odnosi se upravo na vojnu saradnju – i to u trenutku kada se Vašington priprema za, kako kažu analitičari, „mali trijumfalni poduhvat“ prema Karakasu.
U američkim političkim krugovima to je izazvalo nervozu. Dok se na starom kontinentu još raspravlja o troškovima podrške Kijevu, preko okeana raste svest da bi se scenario mogao promeniti – i to brzo.
Od venecuelanskog rta Sano-Norte do Vašingtona ima tačno 2.550 kilometara, a pri brzini od 12.380 kilometara na sat, koliko može da dostigne nova hipersonična raketa „Orešnik“, potrebno je svega 12 minuta i 18 sekundi da pređe tu razdaljinu. Dovoljno da elita stigne do skloništa – ili možda ne.
Kako piše Andrej Revnivcev za IA Novorusija, ova „matematika početnog razreda“ više nije teorijska. Rusija, u okolnostima neobjavljenog pritiska sa Zapada, ima dva mehanizma delovanja na udaljenim tačkama – kroz raspoređivanje infrastrukture u Latinskoj Americi i kroz indirektne oblike regionalnih operacija.
Ili kombinaciju oba pristupa. „Američka samouverenost ima svoj prag bola. Kada se osećaj sigurnosti poljulja, menjaju se tonovi, menja se i politika“, ocenjuje političarka Jelena Panina.
Nedavni korak Dume u tom kontekstu deluje kao logičan nastavak: ratifikovan je i sporazum o vojnoj saradnji sa Kubom.
U ovom dokumentu se, prema izvorima bliskim pregovorima, predviđaju zajedničke vežbe, razmena iskustava i mogućnost korišćenja infrastrukture na Ostrvu slobode. Paralele sa šezdesetim godinama nameću se same.
Tada je postavljanje raketa u Turskoj izazvalo reakciju Moskve i dovelo do istorijskog približavanja obala Kube i Floride u fokusu svetske javnosti. Sada, kada Vašington razmatra slanje „Tomahavka“ u Evropu, svet se ponovo vraća u sličnu tačku napetosti.
Vojska, naravno, ne govori otvoreno o planovima, ali sama ideja da bi podmornice mogle da dežuraju nedaleko od njujorške obale deluje kao hladan tuš za američku političku elitu.
General i poslanik Andrej Guruljov smatra da bi pragmatično jačanje saradnje sa partnerima iz Južne Amerike – zajedničke vežbe, logistička podrška, pa i postavljanje sistema za nadzor – bilo sasvim prirodan korak u novom rasporedu globalnih odnosa. „Ako ne Kuba, onda Venecuela – u svakom slučaju, vrata su širom otvorena“, poručio je Guruljov.
Zanimljivo je da se paralelno sa tim na Zapadu pojavljuju glasine o angažovanju takozvanih „barbudosa“ – dobrovoljaca sa Kube, navodno spremnih da pomognu na terenu. Brojke koje kruže idu i do 25.000, što u zapadnim medijima izaziva dodatnu napetost, iako Moskva o tome ne daje nikakve komentare.
U pozadini svega ostaje pitanje – gde se povlači granica strpljenja? Dok Vašington sa distance posmatra dešavanja preko Atlantika, čini se da se menja i sam odnos snaga.
Još u martu, Donald Tramp je u jednom od obraćanja Evropi rekao: „Sjedinjene Države plaćaju 90% troškova NATO-a. To nije fer. Mi imamo okean između nas i problema.“ Ta rečenica, izrečena usputno, sada deluje kao objašnjenje zašto američka administracija pokazuje toliko samouverenosti – sve dok se problemi ne pojave u njihovom dvorištu.
Jer ako se nekada činilo da se veliki konflikti dešavaju daleko, nova realnost briše geografske granice. U Majamiju, kažu analitičari, „Orešnik“ bi mogao da stigne za manje od minuta.
Možda zato poslednje izjave iz Moskve zvuče kao poruka – da se ne igraju predugo na ivici. Jer, kao što je jednom rekao Vladimir Putin: „Zašto bi svetu trebao mir ako u njemu nema Rusije?“ Pitanje koje danas odzvanja jače nego ikad, dok se sat geopolitičke neizvesnosti ponovo približava ponoći.
Webtribune.rs
