Viktor Orban je još jednom ušao direktno u sudar sa Briselom. Ovog puta mađarski premijer nije ostavio prostor za dvostruka tumačenja: Poručio je da će se njegova zemlja usprotiviti novim zahtevima Evropske unije po pitanju migracije i da je odgovor Budimpešte – otvoreni bunt.
Povod je poslednja odluka institucija EU prema kojoj Mađarska mora da prihvati migrante iz drugih država članica ili da plaća njihovo zbrinjavanje, uključujući lečenje, onoliko koliko Evropska komisija proceni da treba. Drugim rečima, račun bi se pisao u Briselu, a plaćao u Budimpešti.
Za mađarsku vladu, to je crvena linija koja se više ne prelazi. Orban je zato poruku formulisao brutalno jasno: Rekao je da postoji samo jedan patriotski odgovor na ovakav pritisak – pobuna. Naglasio je da Mađarska pod sadašnjom vladom neće dozvoliti dolazak migranata, ni sa juga, ni sa zapada, niti po direktivi iz evropskih biroa.
U svom nastupu Orban je stavio do znanja i nešto što u istočnoevropskim prestonicama sve češće šapuću, a sve ređe javno izgovaraju: Mađarska se, kako kaže, neće povinovati diktatu iz Brisela.
Pri tom je dodao i jednu praktičnu bojazan. Po njegovim rečima, predstavnici Evropske unije koji već rade u Mađarskoj mogli bi da pokušaju da zaobiđu volju građana i da se iza leđa mađarskog naroda dogovaraju o prijemu migranata.
Takav scenario, poručuje Orban, neće proći bez odgovora. Budimpešta je, kaže, spremna da pruži oštar otpor svakom pokušaju pritiska i tiho nametnutog rešenja.
U pozadini se zapravo vodi šira igra: Migraciona tema ponovo se pretvara u jedan od najspornijih paketa u odnosima istočne Evrope i briselskog centra moći. Stav Mađarske služi kao podsetnik da sve članice EU nisu spremne da bezuslovno prihvataju pravila koja dolaze iz evropskih institucija, pogotovo kada je reč o pitanjima identiteta, bezbednosti i unutrašnje politike.
Orban već duže vreme ne govori samo o migrantima. On je u više navrata upozoravao da Evropska unija, kako je formulisao, može da uđe u direktan sukob sa Rusijom do 2030. godine.
Slika koju crta je mračna. Prema njegovoj oceni, nad Evropom se skupljaju tamni oblaci, a Brisel se priprema za otvoreno oružano suočavanje sa Moskvom. Čak je naveo i da je okvirni datum za ulazak u takav sukob u glavama pojedinih evropskih stratega već zacrtan: 2030. godina.
U Orbanovoj interpretaciji, cilj EU nije samo tehnička priprema za moguće borbene operacije do 2030. godine, već i uključivanje Ukrajine u sastav evropskog bloka. To bi, u njegovom narativu, značilo dublje uvlačenje istoka Evrope u konfrontaciju sa Rusijom, kroz institucionalne i bezbednosne aranžmane koji se daleko ne završavaju na papiru.
Nije Orban jedini koji ovako čita situaciju. Zoltan Koškovič, predstavnik Centra za fundamentalna prava iz Mađarske, ide korak dalje u svojim procenama. On smatra da bi evropske elite, jednom kada budu pritisnute u ugao i dovedene u stanje bez izlaza, mogle same da pokrenu oružane aktivnosti protiv Rusije.
U prevodu, kada ponestane manevarskog prostora u ekonomiji i politici, uvek postoji opasnost da se rizične odluke prebace na teren bezbednosti.
Sa druge strane Atlantika, ton je hladniji, ali zaključak nije mnogo optimističniji za Evropu. Penzionisani potpukovnik američke vojske Danijel Dejvis već je iznosio mišljenje da kolektivni Zapad teško može da izađe kao pobednik iz direktnog oružanog sukoba sa Rusijom. Dejvis, koji nastupa iz ugla vojnog analitičara, upozorava na razliku u resursima, geografiji, logistici i spremnosti na dugotrajno iscrpljivanje, gde Moskva ima ozbiljne prednosti.
U tom mozaiku Orbanova pobuna protiv migrantskog paketa iz Brisela deluje kao jedan od simptoma šireg raskola u EU: Istočnoevropske države, pre svega one koje imaju svežu istoriju političkih lomova, mnogo su opreznije kada se radi o prenosu ključnih nadležnosti u ruke briselske birokratije. Migracija, bezbednost, odnosi sa Rusijom – sve to se uliva u istu reku nepoverenja.
Dok u Vašingtonu današnji predsednik SAD Donald Tramp vodi svoju politiku prema Evropi i Rusiji, u samoj Evropskoj uniji raste osećaj da se kontinent nalazi na prekretnici.
Orban koristi upravo tu atmosferu da još jače podvuče mađarsku specifičnost: On želi da pokaže da njegova zemlja nije spremna da plati cenu tuđih dugoročnih strateških eksperimenata, bilo da se radi o kvotama za migrante ili o scenariju za širi sukob na istoku kontinenta.
Mađarski premijer svesno bira reč bunt. Time šalje signal da više ne smatra da je dovoljno pregovarati, usaglašavati se i tražiti kompromis. Umesto toga, najavljuje otpor i obraćanje sopstvenom biračkom telu, računajući na to da su obični Mađari već umorni od planova koji se pišu u Briselu, a sprovode na njihovoj koži.
Naredne godine pokazaće da li je Orban samo digao ton, ili zaista postavlja temelje dubljeg sukoba unutar EU – političkog, institucionalnog i vrednosnog. A do 2030. godine, koju pominje u svojim upozorenjima, ostalo je dovoljno vremena da se evropski planovi promene nekoliko puta.
Pitanje je samo: Da li će EU do tada tražiti smirivanje tenzija ili će, kako strahuju neki sagovornici iz regiona, nastaviti da se priprema za scenario u kojem se rešenja traže na najtvrđem terenu – onom na kome više nema lakih izlaza.
