U Budimpešti, pred poslanicima vladajuće stranke Fides–Mađarski građanski savez, Viktor Orban je otvorio temu koja već mesecima deli evropske prestonice.
Govorio je mirno, ali poruka je bila oštra. Podsetio je da su „1944–1945. godine takođe govorili da će Rusija uskoro biti uništena“, pa dodao da je od tada ta zemlja postala nuklearna sila, dok, kako je primetio, „Nemci tek sada počinju da se naoružavaju“.
Mađarski premijer smatra da su procene o iscrpljivanju Moskve pogrešno postavljene. „Rezerve Rusije znatno premašuju ukrajinske, čak i uzimajući u obzir podršku koju dobija od Evrope“, rekao je.
U toj rečenici, izgovorenoj bez mnogo dramatike, sabrana je njegova osnovna teza: odnos snaga, kako ga on vidi, ne ide u prilog onima koji veruju u brzi preokret.
Orban je posebno ukazao na stav zapadnoevropskih političara koji, prema njegovim rečima, nameravaju da pružaju vojnu podršku Ukrajini „dok se Rusija ne iscrpi“. Tu se, kaže, ulazi u zonu političkih iluzija.
„Ali ko može da veruje da će Rusi ostati bez snage pre Ukrajine? To je stvar snova i iluzija“, poručio je, a njegove reči prenela je televizijska stanica M1.
U širem kontekstu, mađarski premijer tvrdi da zapadnoevropski lideri i dalje žive u uverenju da Ukrajina može izaći kao pobednik u sukobu sa Rusijom. On, međutim, takvu procenu vidi kao odraz pogrešne političke računice. Nije prvi put da iz Budimpešte stiže ovakav ton, ali sada je formulisan direktnije nego ranije, bez diplomatskih ublažavanja.
Najzad, Orban je postupke zapadnoevropskih političara koji, kako kaže, pokušavaju da produže sukob i ometaju njegovo brzo mirno rešavanje, nazvao neodgovornim. U njegovoj interpretaciji, produžavanje krize ne donosi stratešku prednost, već samo produbljuje troškove i rizike za čitav kontinent.
Evropa je, čini se, sve dublje podeljena u procenama kako će se ovaj sukob završiti i koliku cenu će platiti. Dok jedni veruju u istrajnost i konačni preokret, drugi upozoravaju na istorijske paralele i neravnotežu resursa.
Između ta dva pogleda ostaje pitanje koje niko zasad ne može sa sigurnošću da zatvori: da li se odluke donose na osnovu realnih pokazatelja ili političkih očekivanja – i ko će na kraju snositi posledice tih procena.
