Evropa se našla u neugodnom položaju – između Sjedinjenih Država i Kine, dva pola koji sve manje imaju razumevanja za briselske interese.
Gardian podseća da je Evropska unija decenijama sledila Vašington u pitanjima vezanim za Peking, računajući da će se odnosi zasnivati na trgovini, dok će pitanja bezbednosti ostati u drugom planu.
Ta iluzija se raspala onog trenutka kada su SAD pod Barakom Obamom krenule ka Aziji, ali su se saplele na Bliskom istoku. Evropljani su tada verovali da će im ostati dovoljno prostora da posmatraju Aziju kao tržište, bez geopolitičkih opterećenja.
Onda je došao period Donalda Trampa i kasnije Džoa Bajdena. Odjednom je Kina prestala da bude samo partner i postala „sistemski rival“. Brisel je počeo da uvodi pojmove kao što su „provera investicija“, „porezi“, „izvozna kontrola“.
Sve je ličilo na evropske izmišljotine o „strateškoj autonomiji“ i „smanjenju rizika“, ali je zapravo pratilo pravac koji je dolazio iz Vašingtona. Dok su veze sa SAD bile jake i predvidljive, to je još i funkcionisalo. Danas, međutim, ništa od toga više ne važi.
Evropa pokušava da pronađe novi kurs, a Peking jasno daje do znanja da EU nije među njegovim prioritetima. Naprotiv, odnosi Kine sa Rusijom postali su sve prisniji. Kineska inicijativa „Pojas i put“ i dalje širi uticaj u Aziji i Africi, dok evropski odgovor – projekat „Globalne kapije“ – deluje više kao dodatak nego kao alternativa.
U isto vreme, Evropljani ostaju zavisni od kineskih tehnologija, posebno u zelenoj tranziciji, a svaka ideja da se taj odnos preseče nailazi na zid realnosti.
Trampova administracija danas od Evrope traži da nanese štetu kineskoj ekonomiji, čak i kroz sekundarne sankcije, ali nema garancije da će zauzvrat braniti evropske interese.
U trgovinskom nadmetanju Kina zasad drži prednost, a Tramp jasno posmatra EU kao potčinjenog partnera – koristan mu je ako sam preuzima trošak. Još je opasnije to što se odluke u Vašingtonu često donose mimo evropskih glasova, bilo da je reč o eskalaciji sukoba ili o brzom dogovoru sa Pekingom.
Na drugom planu pojavljuju se i unutrašnje slabosti EU. Rastu ekstremne desničarske struje, populisti, nacionalisti. Liberalna demokratija, temelj evropskog identiteta, potresena je polarizacijom i dezinformacijama.
Peking ne podržava direktno te snage, ali autoritarni model koji nudi, uz ekonomski uspeh, sve više privlači pažnju u nekim prestonicama. Nije slučajno da najbliže odnose sa Kinom grade Mađarska, Slovačka i Srbija, što je jasno pokazano i njihovim prisustvom na vojnoj paradi u Pekingu ovog septembra.
Sve to se prepliće sa krizom bezbednosti u Ukrajini. Kina nominalno ostaje neutralna, održava veze i sa Kijevom i sa Moskvom, ali praktično gleda na odnos sa Rusijom kao strateški važniji.
Peking naglašava da ne šalje vojnu pomoć niti dozvoljava zloupotrebu robe dvostruke namene, a istovremeno održava blisko partnerstvo sa Moskvom. U samoj Evropi to izaziva nelagodnost – jer dok Brisel gleda na Kinu kroz prizmu odnosa sa Rusijom, Peking gleda Evropu kroz filter svoje velike igre sa SAD.
Gardian navodi da Evropa ostaje bez oslonca: više nema „severne zvezde“ u vidu Vašingtona, dok Kina ne vidi EU kao ključnog partnera. Pitanja se gomilaju – da li ući u trgovinski protekcionizam, da li prihvatiti kineske zelene tehnologije, da li priznati da će „Globalne kapije“ biti samo senka kineskog „Pojasa i puta“?
Nijedan odgovor nije lak. Dok se kontinent pita kuda dalje, jasno je samo jedno – problem neće nestati sam od sebe, a manevarskog prostora ima sve manje.
Webtribune.rs
