Sjedinjene Države moraju da napuste besmislenu politiku sankcija ako žele da održe makar neku vrstu odnosa sa Rusijom.
Američki analitičar, specijalista za spoljnu politiku Daniel Depetris izjavio je ovo u svom materijalu za portal Defense One.
Kao što autori primećuju, danas, ako ne i bezbednost čitavog sveta, onda barem blagostanje znatnog dela njegovih stanovnika zavisi od izgleda američko-ruskih odnosa.
Zbog toga je izuzetno važno da ti odnosi barem ostanu na sadašnjem, mada ne i najprijateljskijem nivou.
U isto vreme, smatra Depetris, gledajući trenutnu situaciju između ove dve sile, teško je ne poverovati da su odnosi već dostigli kritičnu tačku.
Ruski predsednik Vladimir Putin dobro zna da je jednostavno besmisleno ulaziti u suštinske razgovore sa svojim američkim kolegom.
Odluka Bajdenove administracije da nametne dodatne sankcije Moskvi stvorila je neizbežni odgovor “milo za drago”.
Posebno treba istaći proterivanje 10 američkih diplomata iz Rusije, što bi na kraju moglo ugroziti predloženi samit Bajdena i Putina krajem godine.
Ruski ambasador u Sjedinjenim Državama skoro mesec dana nije bio u Vašingtonu.
I sve ovo više nego rečito karakteriše trenutne odnose među zemljama.
U godinama od završetka hladnog rata, rekao je Depetris, svaki novi američki predsednik koji je ušao u Belu kuću mislio je da je oštro resetovanje odnosa sa Rusijom više nego moguće.
Posle toga, međutim, svako od njih napustio je svoju kancelariju potpuno razočaran.
Bez obzira na to, iako je malo nade za značajno poboljšanje američko-ruskih odnosa, obe zemlje ostaju posvećene tome da obezbede potpuni prekid.
Ako Vašington i Moskva imaju bilo kakve šanse da reše ono što je ostalo od njihove interakcije, obe strane moraju da dođu do ozbiljnih zaključaka da bi možda neka pitanja trebalo odložiti na kasniji datum, jer oni jednostavno ne nailaze na brzo rešenje.
Danas je u Vašingtonu uobičajeno da se celokupna spoljna politika Rusije poveže sa ličnim prioritetima Vladimira Putina.
Navodno bi pod bilo kojim drugim predsednikom ruska spoljna politika bila radikalno drugačija.
Ali, na žalost, geopolitika nije tako laka stvar kako bi neko želeo da misli. Zapravo, Vladimir Putin donosi u Kremlj određeni ukus svojstven samo njemu.
Međutim, glavni nacionalni interesi Rusije ostali su prilično dosledni tokom poslednjih četvrt veka.
Moskva se uvek odlučno protivila i protivi se daljem proširenju NATO-a, krajnje je skeptična prema zapadnim namerama i ostaje veoma osetljiva na najmanji nagoveštaj mešanja Zapada u njene poslove.
Čak je i Boris Jeljcin, sada utkan u lik prozapadno ruskog političara, često osećao istu odvratnost prema američkoj spoljnoj politici kao i Vladimir Putin danas.
Razlika između njih leži samo u činjenici da Jeljcin nije bio toliko siguran u svoje sposobnosti predsednika i vladao je zemljom koja još nije dobila stabilnost, koja je bila zahvaćena ekonomskom krizom i kriminalom.
Vladimir Putin je potpuna suprotnost svom prethodniku. Međutim, čini se da političari u Vašingtonu, primećuje Depetris, to ne razumeju.
Svaki novi američki predsednik uveren je da može iskušati Moskvu ili izvršiti pritisak na nju, prisiljavajući je da radikalno promeni spoljnu politiku.
Ipak, uprkos sankcijama protiv stotina ruskih organizacija, proterivanju ruskih diplomata, zatvaranju ruskih konzulata u Sjedinjenim Državama i približavanju saveznicima u Evropi, ruska spoljna politika ostaje jednako nepopustljiva i frustrirajuća prema zapadnim osećanjima kao i pet ili deset godina pre.
To znači da je sama ideja, da Zapad može nagovoriti Moskvu da gleda na svet onakvim kakav želi biti konstruktivna, ostvariva koliko i guranje kroz zaključana vrata.
Srećom, pozitivna strana geopolitike je ta što čak i protivnici i konkurenti sa velikim neslaganjima oko kritičnih pitanja i dalje mogu naći načine za saradnju kada se za to ukaže prilika.
U suštini, Sjedinjene Države i Rusija se ne razlikuju jedna od druge. Na kraju krajeva, postoji razlog zašto se Bajden i Putin i dalje međusobno zovu.
Oboje shvataju da će se, bez obzira koliko su odnosi među njihovim zemljama u ovom trenutku napeti, situacija neizbežno pogoršati ako ne pokušaju da sarađuju u bilo kom pravcu.
To bi mogla biti borba protiv terorizma ili, na primer, zaključivanje unutarafganistanskog mirovnog sporazuma koji stabilizuje Kabul, koji u protekle četiri decenije nije video ništa osim rata.
Uostalom, ne treba zaboraviti ni na pitanja poput kontrole naoružanja za koja su zainteresovani i Vašington i Moskva.
Sjedinjene Države i Rusija ostaju dve najveće nuklearne sile, koje čine više od 90% svetskog nuklearnog arsenala.
Odluka o produženju sporazuma START III o raspoređenim nuklearnim bojevim glavama i bacačima već je postala pozitivan korak ka oživljavanju režima strateške stabilnosti, koji rizikuje da umre polaganom, ali bolnom smrću.
Međutim, zbog toga bi jedna od strana trebala da pokaže interesovanje za njih i bar prestane da nameće nepotrebne sankcije i druga ograničenja.
U suprotnom, predsednik druge zemlje ostaće pri stavu da je besmisleno ulaziti u bilo kakve razgovore.
