Asad ima legitimitet o kojem Erdogan može samo da sanja i ima sva prava da otera Turke i teroriste
Ovih dana u nekim medijima komentatori polemišu o legitimitetu sirijske vlade i predsednika Bašara el-Asada, koji je zvanično pozvao Rusiju, Iran i Hezbolah da pomognu Sirijskoj Arapskoj Republici u borbi protiv terorizma.
S druge strane je turski predsednik Erdogan izjavio kako su njegove trupe u Siriji na poziv „sirijskog naroda“. Naravno, takvog poziva nije bilo, jer u delu koji kontrolišu terorističke grupe ne postoje nikakve institucije, osim Šerijatskih saveta koja se stvaraju od ljudi odanih terorističkoj grupi koja pod okupacijom drži određeni grad ili područje.
[adsenseyu1]
Takozvano Sirijsko nacionalno vijeće (SNC) već godinama nema nikakvu funkciju, niti se sastaje i ne donosi nikakve odluke, jer je ovo telo osmišljeno kao političko krilo „ujedinjene naoružane sirijske opozicije“.
Već 2013. je svima bio jasno da SNC ne zastupa nikoga, a terorističke grupe su se osnivale, ujedinjavale, raspuštale, menjale nazive i područja delovanja takoreći na dnevnoj bazi.
Dakle, turski predsednik Erdogan i njegov ministar odbrane, general Hulusi Akar, koji je 12. marta ponovio „kako se turske snage neće povući iz Sirije sve dok budu trebale sirijskom narodu“, doslovno lažu, bez ikakvog stida od domaće i strane javnosti.
S druge strane imamo legitimnu sirijsku vladu i predsednika koji je pobedio na izborima 2014. godine i to s brojem glasova na kojem bi mu pozavideli mnogi evropski čelnici.
Zapadne zemlje, Turska i zalivske petromonarhije nisu priznale predsedničke izbore u Siriji zato što su održani u „ratnim uslovima“, dok iste priznaju u ratom pogođenom Avganistanu, gde je Ašraf Gani nedavno dobio 50,6% glasova od jedva 1.823.948 birača koji su izašli na izbore, a Avganistan ima registrovanih 9,6 miliona birača na 32,2 miliona stanovnika.
[adsenseyu4]
I tako je Gani s 925.592 glasova „legitimni i demokratski izabrani predsednik“, a Bašar el-Asad nije. Vrlo zanimljiva teza, koja prolazi kod nezainteresovanih, slabo upućenih ili onih koji su zatrovani turskom i katarskom propagandom. Ali brojke ne lažu.
Izbori u Siriji su otkrili mnoge stvari, od toga ko koči demokratske procese u Siriji do političkih preferencija Sirijaca u zemlji i onih koji su izbegli u susedne ili druge zemlje.
Glasanje se odvijalo u područjima pod kontrolom vlade, ali ne i u područjima na severu i istoku koja su tada držali teroristi, a 2014. su pod kontrolom imali ogromna područja Sirijske Arapske Republike.
Predsednik Asad je imao dva protivkandidata, koji su dobili 4,3%, odnosno i 3,2 % glasova, dok je trenutni predsednik osvojio treći predsednički mandat sa dobijenih 88,7%.
I ne samo to, ranije je sirijski Vrhovni sud potvrdio odaziv od 73,47% od ukupno upisanih birača.
Asad zapravo ima veći legitimitet čak i od Erdogana, koji je na predsedničkim izborima pobedio s 52% dobijenih glasova, ali je za njega glasalo 26,3 milion od ukupno 59,3 miliona registrovanih birača.
Zapadni i turski mediji su svejedno preneli “kako je ovo bilo prvi put u poslednjih nekoliko decenija da je nekome drugome, osim članu porodice Asad, bilo dopušteno da se uopšte kandiduje za predsednika u Siriji”.
Asadovi protivnici i samoproglašeni predstavnici „ljudi koji žive u pobunjeničkim područjima“ odbacili su izbore kao “farsu”, tvrdeći “kako nemaju kredibilitet jer se odvijaju usred građanskog rata”.
Zapad je takođe osudio izbore, a bivši američki državni sekretar Džon Keri, koji je u to vreme bio u poseti susednom Libanu, je opisao izbore kao “besmislene”.
Ustavni sud Sirije je potvrdio kako je na predsedničkim izborima 2014. glasalo 11.630.000 Sirijaca, a broj upisanih birača je 15.850.000. Prema procenama iz 2011. Sirija je imala 21.377.000 stanovnika.
Jedan deo zapadnih analitičara se usaglasio s tvrdnjom da se pobeda Asada može pripisati i značajnim vojnim uspesima, dok su se „pobunjeničke“ grupe borile među sobom, ali oni koji nešto bolje poznaju sirijski narod znaju da je to samo deo uspeha sirijskog predsednika, a najvažnija zasluga mlađeg Asada je to što je uspeo da sačuva jedinstvo nacije i birači su mu uzvratili poverenjem.
Za Zapad to nije dovoljno, a britanski novinar koji se javio iz Damaska tvrdio je “kako to nisu bili izbori koji se mogu analizirati na isti način kao višestranački ili kao izbori u zemljama snažnih evropskih demokratija ili u Sjedinjenim Državama”.
[adsenseyu1]
Izbori su naišli na oštre kritike Vašingtona i ostalih neprijatelja Sirije, do te mere da su nakon parlamentarnih izbora u Siriji 2016. kratko izvestili da je Nacionalni progresivni front, koalicija koja podržava Asada, dobio 168 od 200 zastupničkim mesta u Narodnoj skupštini, 32 mesta više nego na izborima 2012.
“Ne možete imati izbore gde milioni vaših ljudi nemaju čak ni mogućnost glasa”, rekao je bivši državni sekretar Džon Keri, koji je u to vreme, samo nekoliko dana pre, izbore u Ukrajini slavio kao “praznik demokratije”.
Europska unija je poručila “kako se događaj ne može opisati kao istinsko demokratsko glasanje”.
Međunarodni posmatrači, uključujući i Rusiju, Iran i Venecuelu, potvrđuju da su izbori bili transparentni i slobodni, ali i da su važni jer se njima otvara put za “stabilnost i nacionalni dijalog”.
Amerika i Evropska unija takoreći na dnevnoj bazi menjaju svoje stavove prema demokratiji i verskim slobodama. Ako ste ikada želeli da posetite jednu zemlju u kojoj su razne hrišćanske i manje muslimanske zajednice, uključujući Druze, živeli u skladu i suživotu, onda ste trebali da posetite Siriju pre agresije i spoljnog uplitanja. Ta zemlja je bila uzor u čitavoj regiji.
Zapravo, Sirija je i danas uzor u oslobođenim područjima koja nadziru sirijska vojska i policija, vlada u Damasku i predsednik Asad, jer u njima sve verske zajednice žive apsolutno slobodno.
Slobodni deo Sirije nema ništa zajedničko s područjima pod kontrolom islamističkih terorističkih grupa na čelu s Al-Kaidom, koje su sada u otvorenom savezu s Turskom. Ako ćemo biti iskreni do kraja, zbog groznih zločina s područja pod kontrolom terorista su pobegle sve verske manjine, ali i suniti koji se ne slažu s tako radikalnom interpretacijom islama.
Istovremeno, sirijski Kurdi su se takođe našli na udaru islamističkih grupa i to zbog njihove etničke pripadnosti.
Treba naglasiti da su sirijski Kurdi odlučili da bojkotuju izbore 2014. i da su istovremeno zakazali svoje lokalne izbore u kojima se određivalo ko će voditi tada osnovane „kurdske kantone“ u Siriji.
Nije iznenađujuće što je velika većina Sirijaca glasala za predsednika Asada, jer ljudi u toj zemlji jako dobro znaju probleme Avganistana, Iraka i Libije nakon spoljnog uplitanja. Također, s obzirom na varvarsku prirodu terorističkih grupa koje su odlučile da iskorene sve sunite “heretike”, ali u prvom redu hrišćane, šiite, alavite i Kurde, za koje je “rezervisano” ritualno klanje i odrubljivanje glava, očigledno je da većina Sirijaca unutar i izvan ove zemlje podržava sirijsku vladu.
BBC priznaje da je sirijska dijaspora takođe ukazala poverenje predsedniku Asadu. Međutim evropske zemlje “čvrste parlamentarne liberalne demokratije” su zabranile glasanje u sirijskim ambasadama, s izuzećem Republike Češke koja je u EU jedina omogućila slobodno glasanje.
Sirijci su na predsedničkim izborima 28. maja 2014. mogli da glasaju u Iranu, Rusiji, Jemenu, Kini, Libanu, Maleziji, Venecueli, Sudanu, Omanu, Republici Češkoj, Belorusiji, Indiji i Jordanu, što je posebno važno budući da Jordan podržava Vašington i američki je saveznik na Bliskom istoku.
[adsenseyu4]
Osuda izbora iz Amerike i Evropske unije je licemerna u prvom redu zbog činjenica da svaki dan gledamo “modernu” Tursku, Saudijsku Arabiju i Katar. Ove tri zemlje gotovo čitavu deceniju podržavaju terorističke frakcije u Siriji, a njihovu ideologiju i sektaštvo su finansirali puno pre izbijanja sukoba 2011.
Takođe, NATO pakt i Turska su odgovorni i za nesmetani ulazak boraca “globalnog džihada” u Siriju, a posledica ove politike su brojni masakri na čitavoj teritoriji Sirije i njihov povratak u matične zemlje, uključujući evropske, nakon poraza na bojnom polju.
Saudijska Arabija i Katar, dve zemlje koje su u Siriji finansirale i još uvek finansiraju razne ekstremističke grupe, pa i one bliske Al-Kaidi, ni ne znaju za demokratiju i ljudska prava.
Pre spoljnog uplitanja, Sirija je bila poslednje utvrđenje sekularizma i bila je nezavisna od hirova zalivskih monarhija i Zapada.
Kada je Asad 2014. dobio puni legitimitet, kao sirijski predsednik ima puno pravo da nastavi vojnu kampanju koja će dovesti do potpunog oslobođenja njegove zemlje, bez obzira šta kaže američka uprava i ostali dušebrižnici “sirijske opozicije” iz dijaspore, koja Siriju nije videla nekoliko decenija.
I nakon svega, što nikako ne sme biti zaboravljeno, a najbolja potvrda će biti parlamentarni izbori 13 . aprila ove godine, Erdogan i general Hulusi Akar su poslednji koji mogu govoriti o Asadovom legitimitetu, a pretnje da neće povući trupe iz zemlje, „jer ih je tamo pozvao sirijski narod“, jednako su strašne kao Erdoganovi uništeni ruski „Panciri“ ili hiljade pobijenih boraca „režima“ u nedavnoj turskoj kampanji sprovedenoj u savezu s teroristima Al Kaide u susednoj arapskoj zemlji.
Brojka od 11.319.723 glasova za Bašara el-Asada je ono što najviše boli Zapad, uz dodatni udarac s plebiscitarnim izjašnjavanjem izbeglica u Libanu i Jordanu u korist sirijskog predsednika. Turska je, podsetimo, zabranila održavanje glasanja u sirijskim izbegličkim kampovima na njenoj teritoriji.
Ali ti izbori i oni 2016., a bez sumnje i ovi koji će se održati za mesec dana, daju Asadu puno pravo da odbrani Siriju onakvu kakva je bila do “demokratske pobune” inscenirane 2011. godine. Oni koji su Asadu na početku takozvanog „Arapskog proleća“ davali “najviše nekoliko nedelja” su očigledno imali pogrešnu računicu.
(logicno.com)
