Jedanaestog jula ove godine navršilo se 23 godine od navodnog genocida u Srebrenici. Kao i prethodnih godina, u Srbiji, govorilo se o onima koji priznaju i ne priznaju navodni genocid, komemoraciji u Potočarima, performansima raznih nevladinih organizacija kojima je ovaj datum potreban radi medijskog prostora.
No, kao i svakog jedanaestog jula, postoje oni koji se ne spominju, čija se imena prosto prećutkuju, postoje oni koji su samo žrtve i postoji ono o čemu se ne govori, naročito ne danas, a to je džihad u Bosni.
U Ilijašu, dvadeset osmog januara 1992.godine, nastradala je Mirjana Dragičević koja je imala devet godina.
[adsenseyu1]
“Kad smo legli da spavamo bilo je sve normalno. Međutim, kad je 28.januar svanuo, to je bilo pred zoru, da li je bilo pola šest ili šest, čuli su se pucnjevi. Majka me je probudila i rekla mi da vidim šta je to…Ja sam ustala, pogledala kroz prozor, pucalo se, a ja sam pomislila da su to naši bili, međutim, nisu…To su bili muslimani, ušli su u selo. Nisam mogla da izađem iz kuće, majka mi je pošla da izađe i majčina sestra, tetka, koja je isto ranjena i poginula je. Ja sam pošla da obučem decu, obukla sam ih, pošla da izađem i nisam mogla da izađem, međutim, majka je izašla i ja sam ostala sa decom u jednoj sobi, sin mi je ostao u sobi, a ćerka i ja smo pošle prema izlazu, ali nisam mogla da izađem, bilo ih je trojica, ušli su već. Prvo sam čula pucnjavu, a onda su ušla trojica, moja majka je povikala…Međutim, nisam mogla da izađem. Njih trojica su ušli, mene gurnuli, ćerku mi uzeli za ruku, otišli tamo u drugu prostoriju u kuhinju…Mama je vikala “Rado, čuvaj decu!“, a ja nisam mogla ništa: dvojica su bili crni, mudžahedini su to bili, imali su onaj beli povez oko čela, samo jedan je bio belac. Sin je bio u drugoj sobi, on je tu ušao, kreveti su bili na sprat, odozgo je palo ćebe, on se podvukao, valjda, oni tamo nisu ušli…Čuli su se pucnjevi, padale su granate, i galama, to su bili mudžahedini što su išli, ja ne znam šta su vikali-vikali su, urlali su…Moja ćerka je bila u crvenoj trenerci, ja sam je obukla, široka je trenerka bila, a nju kad su uhvatili, odvojili od mene, ona je vrištala, plakala, kad su pošli da je skidaju, vrištala je, plakala, ja joj nisam mogla pomoći, zvala me, nisam joj mogla pomoći, oni su me držali…Kasnije se nije čula, nije plakala, niti me zvala, nije bila svesna, samo je onako ležala na podu. Kad se to završilo, onda su pucali u nju, pa u mene. Tenk je došao po nas: odneli su tetku i majku, pa ćerku, a onda su došli po mene i sina. Mene su odveli u Ilijaš u Dom zdravlja, odatle su me odvezli u Žicu, tada se zvala Žica u Blažuju, gde su mi ukazali prvu pomoć na nogama i stomaku, a posle su me helikopterom prebacili u Beograd, gde sam bila šest meseci, gde sam se lečila, a onda sam se vratila ovde i tu sam bila sve do “Dejtona“, kada je potpisan Dejtonski sporazum, kuća je ostala, ja sam je zaključala. Nisam više nikad dolazila. Teško mi je kada vidim to mesto, tu se nikad ne bih vratila, tu gde su mi to uradili detetu. “, završava svoju ispovest majka silovane i ubijene devojčice, Mirjane Dragičiveć. U subotu, tridesetog juna, u Brežanima kod Srebrnice služen je parastos za 32 srpske žrtve koje su muslimanski ekstremisti ubili pre 26 godina. Tog junskog dana, pod komandom Nasera Orića, izvršen je napad na ovo selo. Oko četiri sata ujutru oko 1000 naouražnih terorista upalo je u ovo srpsko selo. Uz povike “Alahu agber“ i “ Tegbir“ započeli su svoj krvavi pir. Kako upućeni tvrde, bilo je tu žena i dece, koji su vrištali i udarali u šerpe da bi zbunili stanovnike Brežana. Najstarija žrtva masakra bio je Stanko Milošević, star 90 godina, a najmlađa učenik osmog razreda, Ljubomir Josipović. Ipak, krike Vidoja Lazića ni danas niko nije zaboravio. Nesrećni čovek je prvo bio pretučen, a potom razapet na krst i zapaljen. Svedoci tvrde da su muslimanski vojnici Vidoja zatekli pred njegovom kućom i da im je on rekao “Nemojte lupati, evo vam ključeva, ako hoćete i zapalite, ako ima šta goreti“, verujući da mu neće ništa zato što je radio sa nekima od njih u preduzeću “Drina“ u Srebrenici. Tog dana stradalo je još Srba u Brežanima, civila, a među njima su nepokretna starica Dostana Lazić i njena slepa kćerka Kristina; Obe žene su mučene, a zatim ubijene i zapaljene.
“Muslimani su upali u kuću Lazić Dostane, gdje se nalazila i njena bolesna i nepokretna kćerka Đula(nadimak Kristine Lazić). Čuo sam kad je jedan od njih rekao: Senade, ubij to matoro đubre, šta čekaš! Odmah su se čula dva pucnja-tada je verovatno Đula ubijena…“, svedočio je Milisav Marjanović koji se tog dana našao u Brežanima. U Brežanima je stradalo još mnogo Srba: Milivoje, Radovan, porodica Rankić, Miloš, sedamnestogodišnjak Vidoje, Radosava i Milojka. Na Petrovdan, 12.jula, napadnut je Bratunac. Muslimnske snage, predvođene Naserom Orićem, upale su u više srpskih sela u srebreničkoj i bratunačkoj opštini. Na području Srebrenice napadnuto je dvadeset i jedno srpsko selo i ubijeno više od 400 srpskih civila. U napadu na 22 srpska sela u opštini Bratunac ubijeno je najmanje 560 ljudi. O žrtvama, naročito srpskim, prosto se ne govori; Srpske žrtve, jednostavno, ne postoje, iako su se desile. Niko ne poriče, ali niko ni ne priznaje. No, šta je ono što se prećutkuje i krije, šta je ono što se ne spominje? Na prisustvo stranih mudžahedina u BiH tokom poslednjeg rata u toj zemlji danas se gleda kao na poznatu činjenicu, koja je uz lične tragedije deset hiljada ljudi, predstavlja tek usputnu epizodu. No, dolazak ratnih dobrovoljaca afro-azijskog porekla od kojih neki nikada nisu čuli za područije Bosne i Hercegovine, niti kročili na evropsko tlo, svakako jeste zanimljiv fenomen, naročito nakon rušenja dve “kule bliznakinje u Njujorku, terorističkog napada na Pentagon i rušenje aviona u Pensilvaniji, ali i niza terorističkih napada na evropskom tlu, odnosno u Nici, Parizu, Berlinu, Barseloni, Istambulu, koji su usledili skoro dve decenije kasnije. Mudžahedinski pokret, kakvim ga danas znamo, nastao je tokom desetogodišnjeg rata u Afganistanu, koji je izbio nakon sovjetske okupacije te zemlje 1979.godine. Mudžahedini su se borili za oslobođenje Avganistana i za obnovu islamske države. U kontekstu hladnog rata otvoreni rat protiv sovjetske vojske bio je podržan i od strane SAD, koje su dostavljale mudžahedinima opremu i naoružanje posredstvom pakistanske obaveštajne službe ISI. Borba afganistanskih mudžahedina privukla je na hiljade dobrovoljaca, uglavnom iz arapskih zemalja, a njihove vlasti su podržavale ovaj projekat. Istaknuto mesto u tom projektu je imala i Saudijska Arabija, a jedan od glavnih posrednika u transferu saudijskog novca i dobrovoljaca za Avganistan bio je Osama bin Laden. Kada je nakon desetogodišnjih žestokih borbi sovjetska vojska poražena i navedena na povlačenje iz Avganistana, jedan od vođa mudžahedinskog pokreta, Palestinac šejh Abdulah Azam, objavio je da je došao kraj jednog istorijskog razdoblja u kojem je dominirala politička volja supersila za čije je vojnike tvrdio da neće biti u stanju da izdrže sudar sa motivisanom armijom boraca za veru. Pobeda iz Afganistana trebalo je da bude prva faza za uspostavljanje istinskih islamskih država, odnosno međunarodnog džihada. Mudžahedini nisu mnogo znali o Bosni, međutim, činjenica da se na pomenutoj teritoriji odvija rat između muslimana i hrišćana, navela je sledbenike Azemovih ideja da jačaju spoznaju o potrebi za novim ratu po uzoru na onaj u Avganistanu.
“Rat u Bosni započeo je u pogodno vreme za ovaj pokret. Šejh Abdulah Azam nedavno je ubijen, njegovi sledbenici su bili uzdrmani, a vlasti u Pakistanu su proglasile da je džihad u Avganistanu završen i da više ne žele strane mudžahedine na svojoj teritoriji i do 1993.godine sve su ih proterali. Tokom 1992. i 1993.godine dogodile su se neke ključne stvari: mudžahedinski pokret koji je nastao u Avganistanu i koji se tamo borio pod budnim okom Abdulaha Azama i Osame bin Ladena prerastao je iz te početne faze u novu i počeo se boriti za međunarodni džihad, daleko izvan granica Avganistana, baš kako je Bin Laden oduvek sanjao. Prvo mesto na koje su došli mudžahedini bila je Bosna.Ne samo da nisu poznavali tamošnju kulturu i jezik, nego nisu imali pojma gde se uopšte nalazi Bosna. Nisu bili sigurni da li se ta zemlja nalazi u Severnoj ili Južnoj Americi, Evropi ili Australiji, to su uglavnom bili ljudi sa Bliskog istoka. objašnjava Even. F. Kolhman, stručnjak za terorizam, savetnik američke vlade i FBI. Tokom suđenja bivšim komadantima Armije BiH u srednjoj Bosni tužilac je insistirao da se prikaže dokumentarni film na arapskom i engleskom jeziku “Šehidi Bosne“ koji opisuje motive mudžahedina za dolazak u Bosnu, njihove borbene akcije i pogibije, dok je odbrana osporavala verodostojnost takvih dokaza uz tvrdnju da “nije poznato ko je snimio taj film“. U filmu se navodi da su se određene islamske ličnosti, nakon izbijinja rata u Bosni, savetovale sa vođama mudžahedina u Avganistanu koji su odlučili da treba poslati borce u Bosnu da se tamo pokrene džihad.
“Mesec dana nakon izbijanja rata 1992.godine prve grupe mudžahedina su stigle u Bosnu i formirale prve logore džihada u Mehurićima i drugim mestima.“, navodi se u filmu, dok se u više navrata ističe da je “bosanskim muslimanima nedostajala čvrsta vera“ kao i da “nisu u potpunosti shvatali islam, dogmu i za šta se bore“, te da je to dovelo do poraza na ratištu. Narator u filmu podseća gledaoce da su mudžahedini došli u Bosnu da bi se borili i, ako treba, poginuli “na Alahovom putu“, a u filmu se mogu videti mudžahedini koji su poginuli, odnosno “šehidi“ ili mučenici, a koji su u Bosnu došli iz različitih zemalja: Afganistana, Palestine, Egipta, Libije, Švedske, Amerike i drugih. Haški tribunal je utvrdio da su se mudžahedini borili u sastavu bošnjačke Armije BiH, kao i da su počinili stravične zločine nad Srbima i Hrvatima: u procesu protiv generala Rasima Delića koji je osuđen na svega tri godine zatvora, iako je dokazano da nije sprečio pripadnike jedinice “El mudžahedin“ da okrutno postupaju prema zarobljenim Srbima. Osim njega, za ratne zločine je osuđen Abduladhim Maktouf koga je sud BiH osudio na pet godina zatvora zbog učešća u otmici četvorice travničkih Hrvata i Srbina Dragoljuba Popovića kome su mudžahedini u jesen 1993.godine u logoru Orašac ritualno odsekli glavu. Prvo svedočanstvo o svireposti mudžahedina ostavili su oni i to u svom logoru u Jablanici kod Tešnja, koji je u septembru 1992.godine zauzela Vojska Republike Srpske. Tu su pronađene fotografije mudžahedina sa odsečenim glavama trojice srpskih vojnika: Blagoja Blagojevića, Brane Ćurića i Nenada Petkovića. U avgustu 2017.godine, češki predsednik, Miloš Zeman,upozorio je da Evropa mora da počne da deportuje ljude za koje se sumnja da su islamski radikali.
“Propast ID u Iraku i Siriji premestiće centar terorizma u Avganistan, ali će im biti potrebna i evropska baza za koju je, obzirom na nacionalni sastav, Bosna idealna.“, ocenio je Zeman za češki “Blesk“. U izveštaju Stejt departmanta za 2017.godinu o aktivnostima radikalnog islama u svetu, navodi se da se na prostoru BiH nalazi čak 21 paradžemat u kojima se okupljaju vehabije i pobornici radikalnog islamskog učenja. U Republici Srpskoj postoji jedna pardžametska zajednica Kotarsko kod Doboja. Dževad Galijašević, stručnjak iz oblasti bezbednosti, tvrdi da su ovi paradžemati zapravo ključne tačke na “džamijskoj ruti“ migranata sa Bliskog istoka koja je zapravo maska za izvlačenje džihadista, dosadašnjih vojnika u Siriji, Iraku i Avganistanu. Prema mišljenju Galijaševića, Bosna je postala utočište radikalnog islama zahvaljujući angažovanju mudžahedina tokom rata i blagonaklonom odnosu vlasti u Sarajevu.
“Ta praksa je započeta angažovanjem mudžahedina tokom rata, ali je nastavljena i kasnije njihovim “udomljavanjem“ na teritoriji BiH. Ni danas situacija nije ništa bolja, jer se džihadisti koji su se borili na strani Islamske države otvoreno amnestiraju i puštaju na slobodu. Bez ikakvih problema se finansira 45 terorističkih kampova i 64 paradžemata, a sve uz pomoć pojedinih visokih funkcionera na vlasti u Sarajevu. Naoružavanje i obuka, kao i propaganda, baš kao i sprečavanje pranja novca za finansiranje terorizma još uvek nisu izazvali reakciju države ni u najblažoj formi.“, tvrdi Dževad Galijašević. Prema podacima bezbednosnih službi, u Bosnu se poslednjih godina vratio značajan broj nekadašnjih komandanata Mudžahedinske šure, Al Kaide, Islamske države i Muslimanskog bratstva. Očigledno, napad na Svetski trgovinski centar na Menhetnu i Pentagon, jedanaestog septembra 2001. godine, kao i niz terorističih napada na Starom kontinentu, a za koje preuzimaju odgovornost pripadnici Islamske države, uverio nas je da je islamski terorizam u Evropu ušao kroz Bosnu; Iako je o “Srebrenici“ snimljeno nekoliko filmova, danas je sasvim jasno da je reč o skupom projektu koji je propao. Nisu radikalni muslimani ostali na teritoriji BiH, naprotiv, oni su otišli dalje-u Belgiju, Španiju, Veliku Britaniju, Francusku, Nemačku. Štaviše, prete i da će “radikalizovati“ Albaniju u slučaju da ova država ne postane deo evropske porodice, a odavno je poznato da se u redovima Islamske države bore i Albanci sa Kosova i Metohije. Srbija, ako ništa drugo, mora konačno srušiti taj zid ćutanja, mora početi da govori o srpskim žrtvama, jer ako Srbija bude nastavila da ćuti, niko drugi neće progovoriti u njeno ime.
M. Ćurčić (Vidovdan)
