U Srbiji se događa novi bum ruske emigracije. Od početka specijalne operacije u Ukrajini, u Srbiju je došlo, prema različitim podacima, između 10 i 20 hiljada ljudi s kartom u jednom pravcu. To su, pre svega, IT stručnjaci, koje su njihovi zapadni naručioci stavili pred izbor – ili ćeš promeniti lokaciju, ili gubiš ugovor.
I nema tu mnogo politike – jednostavno, sada je mnogo teže prebacivati sredstva iz inostranstva u Rusiju. Tako se, na primer, ruski ogranak kompanije Microsoft sa svim zaposlenima preselio u Beograd, a i mnogi drugi.
U retkim „ruskim“ kafanama u Beogradu, petkom nema igla gde da padne – a „ruske“ su postale tek nedavno zbog talasa naših sunarodnika. Ali, tu se mogu sresti ne samo programeri.
Izlazeći iz beogradskog hotela, prvi slučajni prolaznik na koga sam naišao bio je poznati liberalni novinar, moskovski opštinski odbornik, koji je bio zaposlen u ruskom mediju koji je danas zatvoren.
Na našem “Telegram” kanalu možete pratiti naše odabrane najbolje vesti i one koje ne objavljujemo na drugim mrežama. “Telegram morate instalirati na mobilnim telefonima preko Play Prodavnice. OVDE
On je prošao svoj neveseli put preko Biškeka i Istanbula, i Beograd verovatno neće biti njegova poslednja stanica.
Svrativši par dana kasnije u legendarni kafe „Balkanski špijun“, koji je tako nazvan po poznatom jugoslovenskom filmu, video sam praktično celu redakciju sastavljenu od najrazličitijih kolega iz profesije – jedan od njih se sa zaprepašćenjem pitao „Zašto ovde ima tako mnogo Staljinovih portreta?“.
Kad sam odgovorio da su staljinisti u Jugoslaviji bili podvrgnuti masovnim represijama, zbunjeno je zaćutao.
Prilično teškoje shvatiti, da je Staljin simbol slobode, a da su staljinisti – žrtve.
Neočekivano je Srbija ponovo, 100 godina kasnije, postala pribežište za mnoge naše sunarodnike koji su privremeno ili zauvek napustili Rusiju. Naravno, to su potpuno drugačiji ljudi od onih koji su otplovili sa Krima, za sada ih je višestruko manje, ali ostaje činjenica – Beograd, uz Istanbul, ostaje glavni prozor Rusije u Evropu.
Šta se kroz njega može videti?
U Srbiji su 3. aprila istovremeno održani predsednički, parlamentarni i lokalni izbori. Na predsedničkim je ubedljivu pobedu odneo Aleksandar Vučić, kome će to biti drugi mandat.
On je postao prvi srpski lider od povratka demokratije koji je drugi put zaredom pobedio na izborima u prvom krugu. Uprkos tome što ga oponenti optužuju za autokratsko ponašanje, upravo je Vučić smanjio izborni cenzus sa pet na tri procenta. Zahvaljujući tome, novi saziv Narodne skupštine Srbije imaće najviše stranaka – u njega je ušlo sedam stranačkih lista, ne računajući partije nacionalnih manjina, koje imaju svoju kvotu koja ne zavisi od cenzusa.
Uzgred, zakonodavstvo Srbije o statusu i pravima nacionalnih manjina je najnaprednije na svetu. Dovoljno je jednostavno izraziti želju da se predstavlja određeni narod koji živi u zemlji, a koji nije zastupljen u parlamentu, prikupiti pet hiljada potpisa – i možete računati na svog poslanika.
Takođe, u Srbiji je utvrđena kvota za učešće žena u vlasti – najmanje 50 odsto u upravnim organima različitih ministarstava i resora.
Vladajućoj Srpskoj naprednoj stranci je malo falilo za apsolutnu većinu od 126 poslaničkih mandata, ali zajedno sa svojim tradicionalnim partnerima iz Socijalističke partije i strankama nacionalnih manjina slobodno može da računa na 160 od 250 mandata.
Opozicija koja se nazvala ujedinjenom, ali kojoj nije pošlo za rukom da ujedini sve, uspela je da osvoji 38 poslaničkih mesta (13 odsto) – gotovo tri puta manje nego slična opoziciona koalicija u susednoj Mađarskoj, gde su takođe u nedelju održani izbori.
Scenario „svi zajedno protiv vlasti“ nije prošao, ali je veoma simptomatično da su kako u Srbiji protiv Vučića, tako i u Mađarskoj protiv Orbana bile snage skrojene po istom modelu – prethodno praktično nepoznati i neartikulisani general koji je nameravao da sroza srpsku armiju do nivoa lovačkog društva, Zdravko Ponoš, i gradonačelnik provincijskog mađarskog gradića Peter Marki-Zaj.
Uzgred, poslednjih godina je premijer Crne Gore bio sličan političar – profesor Zdravko Krivokapić, koji nije uspeo da predstavlja dostojnu alternativu poslednjem diktatoru Evrope Milu Đukanoviću.
Slabim političarima je lako upravljati spolja, zato su oni za Zapad – idealni političari.
Pored predsedničkih i parlamentarnih izbora, predsednik Vučić je uspeo da dobije bitku i za prestonicu zemlje Beograd – najopozicioniji grad – i da dobije praktično dvotrećinsku većinu.
Novi gradonačelnik Beograda postaće poznati bivši vaterpolista i predsednik opštine Novi Beograd, koji uživa popularnost među Beograđanima, Aleksandar Šapić.
Čak ni u liberalnoj prestonici, opozicija nije mogla da dobije dovoljno odbornika da blokira donošenja odluka.
To označava totalni poraz bivšeg „demokratskog“ gradonačelnika Beograda i medijskog magnata Dragana Đilasa i njegovog okruženja. Na njih se sada definitivno može zaboraviti. Kao i na bivšeg predsednika zemlje Borisa Tadića, koji je dobio svega 1,67 odsto.
Sve je to zakonomerna posledica 12-godišnje vladavine prozapadnih političara -od 2000. do 2012. godine.
Na proteklim izborima Srbija se pomerila udesno. To je, po priznanju Aleksandra Vučića, posledica ukrajinske krize. Desni kandidati su zajedno osvojili više od 15 odsto.
Ukupno 35 poslanika u Narodnoj skupštini predstavljaće Nacionalno-demokratsku alternativu profesora-frankofona Miloša Jovanovića, uličnog kavgadžiju Boška Obradovića i najmlađu političku liderku – 32-godišnju predsednicu pokreta Zavetnici Milicu Stamenkovski-Đurđević.
Taj uslovno desni pokret bi mogao da se aktivno bori za Kosovo i da se suprotstavlja procesima evropske integracije.
Kako stoje stvari, proces pomeranja udesno će dotaći celu Evropu, što će biti moguće proveriti već 24. na predstojećim parlamentarnim izborima u Sloveniji i predsedničkim u Francuskoj.
Za sada je ostanak Viktora Orbana na funkciji premijera usled gotovo 20-procentne prednosti njegovog Mađarskog građanskog saveza (Fides) u odnosu na opozicionu listu – još jedna potvrda toga.
Nova-stara srpska vlast je još jednom naglasila svoju privrženost regionalnoj integraciji i razvoju odnosa sa Rusijom.
Po rečima predsednika Vučića, sva pitanja vezana za energetsku problematiku biće rešavana prioritetno. Treba znati da se na Beograd od početka specijalne operacije u Ukrajini vršio i vršiće se ogroman pritisak. S tim je povezano iznuđeno odustajanje od povećanja učestalosti vazdušnog saobraćaja između Beograda i Moskve od strane srpskog nacionalnog avio-prevoznika AirSerbia, koji je nakon uvedenih triju letova na dan, morao da se vrati na jedan let dnevno.
Evropska unija zahteva od Hrvatske da od 15. maja obustavi isporuke nafte kompaniji Naftna industrija Srbije (NIS), čijih se 57 odsto akcija nalazi u vlasništvu Gazpromnjefti. Mogući izlaz iz nastale situacije jeste ustupanje sedam odsto akcija kompanije srpskoj državi, što će omogućiti da se nominalno smanji kontrolni paket akcija Gazpromnjefti na 49,9 odsto kako bi NIS izbegao sankcije.
U svakom slučaju, Aleksandar Vučić je danas jedini šef evropske države koji se nije priključio sankcijama protiv Moskve – očigledno je da on u tome vidi zalog očuvanja mira i ekonomskog razvoja Srbije kao mosta između Istoka i Zapada. I to treba ceniti u današnjim vremenima.
Beograd je kao predstavnik Evrope za Rusiju (i Rusije u Evropi) veoma važan, i taj prozor treba jačati.
Oleg Bondarenko, osnivač projekta Balkanist.ru, direktor Fonda progresivne politike
(fakti.org)
