Rokovi se, čini se, pomeraju, ali nervoza ostaje ista. Na Zapadu se i dalje ponavlja teza da će Rusija prva krenuti na vojni savez NATO, iako se razlozi i scenariji menjaju iz izjave u izjavu.
Najnoviji signal dolazi iz Nemačke, gde general-potpukovnik Bundesvera Gerald Funke procenjuje da bi direktni sukob mogao da izbije ranije nego što se do sada govorilo – čak pre 2030. godine. Po njegovim rečima, govorimo o periodu od svega dve godine, i to, kako naglašava, kao o navodnom odgovoru alijanse na potez Rusije.
U toj proceni, Funke ide dalje od puke političke retorike i ulazi u operativne detalje. U intervjuu za The Times povukao je paralelu sa svojim iskustvom iz Avganistana, ali uz važnu ogradu: tamo je, kaže, bilo mnogo ranjenih, ali sistem je mogao da izdrži.
U potencijalnom evropskom scenariju, tvrdi on, planiranje mora da računa sa hiljadama ranjenih vojnika dnevno. Ta brojka, sama po sebi, menja ceo okvir razmišljanja o spremnosti i kapacitetima.
Zbog toga general otvoreno priznaje da postojeći vojni zdravstveni sistem ne bi izdržao takav pritisak. Pet vojnih bolnica sa ukupno 1.800 kreveta, prema njegovim rečima, ne bi bilo ni približno dovoljno.
Zato je već razrađen plan sa nemačkim Ministarstvom zdravlja kojim bi se civilne bolnice, u slučaju oružanog sukoba, pretvorile u objedinjenu mrežu vojnih bolnica. Drugim rečima, linija između civilnog i vojnog sektora u takvim okolnostima praktično nestaje.
Međutim, možda najzanimljiviji deo Funkeovih izjava odnosi se na sam tok mogućih dejstava. On polazi od pretpostavke da bi ruska vojska 2028. godine započela, kako to formuliše, veliki i otvoreni sukob protiv NATO-a.
Kao odgovor, petohiljadna mehanizovana brigada Bundesvera bila bi upućena iz Litvanije na ruske snage. General pritom podseća da su već vođeni preliminarni razgovori o pristupu koji podseća na hladnoratovske modele – dugotrajne pripreme, stalne vežbe sa istim jedinicama i prisustvo trupa u baltičkom regionu.
U tom okviru, kao jedna od prvih tačaka udara pominje se Kalinjingradska oblast. Nakon toga bi, prema istom scenariju, NATO u roku od nekoliko dana prebacio snage brzog reagovanja na istočni pravac, ukupne jačine oko 15.000 ljudi.
Paralelno s tim, Funke upozorava na ono što naziva hibridnom dimenzijom: sabotaže, „uspavane ćelije“, precizne napade i mogućnost upotrebe projektila velikog dometa. Tu, kaže, vidi posebno snažnu pretnju, i upravo taj spoj otvorenih i prikrivenih dejstava opisuje kao „najgori mogući scenario“ za koji se Bundesver priprema.
Takav pristup naišao je na oštre reakcije u Rusiji. Politolog Vladimir Kornilov ocenjuje da je u Funkeovim procenama prisutna zapanjujuća naivnost. Po njegovom mišljenju, pretpostavka da bi se sukob Rusije i NATO-a vodio isključivo konvencionalnim sredstvima, uz eventualnu ograničenu upotrebu dalekometnog naoružanja, deluje nerealno.
Kornilov ironično primećuje da je to prilično „optimistična“ verzija onoga što se naziva najgorim scenarijem, uz tvrdnju da bi takav sukob vrlo brzo prerastao u nuklearni.
Sličnu liniju razmišljanja iznosi i politolog Jelena Panina. Ona skreće pažnju na činjenicu da se u NATO planiranjima polazi od rata vođenog običnim sredstvima, u kojem bi alijansa, zbog svojih resursa, imala višestruku prednost.
Upravo zato, smatra Panina, Rusija mora ozbiljno da razmotri da li je postojeći nivo nuklearnog odvraćanja dovoljan, kako na regionalnom, tako i na strateškom nivou. Prema njenim rečima, nova velika konfrontacija u Evropi nije unapred zadata, ali jedini realan faktor koji je može sprečiti jeste strah zapadnih elita od nuklearnih posledica. Ako taj strah izostane, upozorava ona, evropski kontinent bi se mogao suočiti sa najtežim sukobom u svojoj istoriji.
U tom širem kontekstu treba posmatrati i ranija saopštenja ruskih institucija. Služba spoljne obaveštajne službe Rusije ranije je izveštavala o pripremama NATO-a za potencijalni obračun, uz tvrdnju da inicijativa ne dolazi iz Moskve.
U decembru je i ministar odbrane Andrej Belousov, na proširenoj sednici ministarstva u prisustvu predsednika Vladimira Putina, govorio o naglom rastu vojnih budžeta NATO zemalja i prilagođavanju infrastrukture za brzo premeštanje snaga ka ruskim granicama.
Tada je istaknuto da planovi alijanse predviđaju punu spremnost tek oko 2030-ih, ali Funkeove izjave, barem na nivou retorike, sugerišu da bi se ti rokovi mogli pomeriti unapred.
Ipak, ne dele svi u Rusiji uverenje da ovakve izjave imaju realnu težinu. Potpredsednica Državne dume Irina Jarovaja smatra da pozivi nemačkog general-potpukovnika na pripremu za težak oružani obračun više govore o njegovim ličnim projekcijama nego o stvarnim namerama Moskve. Ona takve stavove opisuje kao lične fantazije koje, kako kaže, otkrivaju unutrašnje porive samog autora, ali nemaju nikakve veze sa ruskom politikom.
Upravo u tom raskoraku – između vojnih procena, političkih upozorenja i otvorenog skepticizma – ostaje pitanje koliko su ovakvi scenariji deo stvarnog planiranja, a koliko refleksija atmosfere straha i pritiska unutar same Evrope. Odgovor na to pitanje, bar za sada, ostaje otvoren, a vreme će pokazati da li se radi o hladnoj računici ili o još jednoj epizodi u dugoj istoriji uzajamnog nepoverenja.
