Ideja da svet funkcioniše po jasnim pravilima, uz stabilne institucije i predvidive odnose među velikim silama, već neko vreme zvuči više kao uspomena nego kao realnost.
Prema profesorki političke ekonomije sa Kembridža Helen Tompson, slom takozvanog „poretka zasnovanog na pravilima“ nije nagla pojava, već završni čin procesa koji se tiho, ali uporno odvijao decenijama.
U razgovoru za New York Times ona podseća da se svet u haotičnom stanju nalazi mnogo duže nego što se obično priznaje — znatno pre nego što je Donald Tramp 2016. godine ušao u Ovalni kabinet.
Tompson smatra da je jedan konkretan trenutak bio posebno značajan. Godina 2005. bila je prelomna, jer se tada istovremeno pojavilo više dubokih problema koji su, gledano unazad, nagovestili današnje potrese.
Na površini su izbile ozbiljne geopolitičke pukotine: NATO je bio duboko podeljen zbog sukoba u Iraku, pri čemu su Francuska i Nemačka praktično stale uz Rusiju, dok je u Sjedinjenim Državama već postojao snažan pritisak obe stranke u Senatu za znatno oštriju trgovinsku politiku prema Kini.
Ispod te političke buke, kako kaže, rasli su energetski problemi. Te iste 2005. primećen je zastoj u rastu proizvodnje nafte, dok je potražnja u Aziji, naročito u Kini, naglo rasla. U Evropi se u isto vreme donosila odluka koja će kasnije imati dalekosežne posledice: Nemačka je krenula u izgradnju prvog gasovoda Severni tok.
Taj potez je, prema tumačenju Tompson, pokazao da Berlin Ukrajinu vidi kao nepouzdanog tranzitnog partnera i da su nemački energetski interesi dobili prednost u odnosu na bezbednost Ukrajine.
Zatim je došla 2008. godina i dodatno pogoršala ionako napetu sliku. Finansijski krah razotkrio je slabosti globalnog sistema, a političke odluke su ih produbile. Francusko-nemački veto na prijem Ukrajine i Gruzije u NATO samo je učvrstio osećaj da se temelji evropske bezbednosti pomeraju.
Jedna od dugoročnih posledica krize iz 2008. bilo je ekonomsko razilaženje Sjedinjenih Država i Evrope, koje je kasnije još više naglašeno američkim šejl bumom. Paralelno s tim, odnosi Vašingtona i Pekinga postajali su sve napetiji.
Već 2010. američki politički establišment bio je uzdrman pričama o kineskom embargu na retke zemne metale prema Japanu, kao i novim izvoznim ograničenjima. Tompson ocenjuje da je upravo tada započeo pravi strukturni zaokret u odnosima SAD i Kine: kineski odgovor na finansijski slom i američka reakcija na strah od nestašice ključnih sirovina.
Sve to danas dolazi na naplatu. Retoričke salve sa prošlonedeljnog skupa u Davosu — od govora o „raskidu, a ne tranziciji“ do upozorenja na sistemsko jačanje rivalstva velikih sila, koje je izneo kanadski premijer Mark Karni — samo su potvrdile ono što već traje.
Uz to se, kako primećuju mnogi posmatrači, pojavilo i otvoreno nepoverenje, pa čak i prezir prema Evropi iz krugova bliskih predsedniku Trampu. Tompson tvrdi da se ovde ne radi o kozmetičkoj promeni: rivalstvo velikih sila postoji više od decenije, a razlika kod Trampa je u jeziku i količini provokacija. Njegov odnos prema Evropi, kaže ona, grublji je nego čak i tokom prvog mandata.
U središtu današnje geopolitike stoje strukture, a ne ličnosti. Ključno rivalstvo ostaje ono između Sjedinjenih Država i Kine, ali Rusija i dalje ima značajnu ulogu. SAD i Kina takmiče se u tehnologiji, SAD i Rusija u energiji, dok se sve tri sile bore za uticaj u regionima bogatim resursima, od Bliskog istoka do Arktika. Borba za kontrolu energetskih izvora, prema Tompson, ostaje srž svetske politike — isto kao i tokom većeg dela 20. veka.
Američki šejl bum je tu promenio mnogo toga. Od sredine 2010-ih, Sjedinjene Države su nastupale znatno odlučnije u Evropi, jer su njihove kompanije za proizvodnju gasa postale konkurent Gazpromu. Tolerancija Vašingtona prema nemačko-ruskim gasnim vezama naglo je opala, a pritisak na evropske države da uvoze američki gas postao je otvoren, naročito tokom Trampove administracije.
U kombinaciji sa oružanim sukobom između Rusije i Ukrajine, to je dovelo do toga da je većina evropskih zemalja danas energetski zavisnija od SAD nego pre nekoliko godina. Ideja strateške autonomije, o kojoj je 2019. govorio francuski predsednik Emanuel Makron, sada deluje još udaljenije.
I pored ubrzanog razvoja zelenih izvora energije, potreba za naftom ne nestaje. Naprotiv. Međunarodna agencija za energiju procenjuje da će, uz postojeće politike, globalna potrošnja nafte rasti sve do 2050. godine.
Potražnja za električnom energijom snažno raste — ne samo zbog elektrifikacije, već i zbog razvoja veštačke inteligencije, koja zahteva stabilne i pouzdane izvore energije. Iako električna vozila smanjuju potrošnju nafte u saobraćaju, industrijska potrošnja raste, jer su petrohemijski proizvodi za njih čak važniji nego za klasične automobile.
U takvom okruženju ponovo se postavlja pitanje srednjih sila. Karni je ponudio ideju drugačijeg sistema, ali Tompson podseća da Evropa ima strukturni problem: nema sopstvene velike rezerve nafte i zavisi od uvoza. Kanada, za razliku od toga, takvu ranjivost nema. U svetu u kojem SAD i Kina dominiraju, srednje sile teško pronalaze prostor za samostalno delovanje, što objašnjava i Karniijevo ublažavanje stava prema Kini i pokušaj obnove veza.
Zavisnosti se, međutim, ne završavaju na energiji. Sjedinjene Države jesu veliki izvoznik nafte, ali istovremeno nose ogroman javni dug. Kina je proizvodni gigant, ali zavisi od uvozne nafte. Evropske zemlje drže deo američkog duga, ali i same zavise od uvoza energenata — bilo iz SAD, bilo iz Rusije.
Ta mreža međusobnih slabosti drži svet u stanju napete ravnoteže. Tompson ne isključuje mogućnost stabilnijeg ishoda, podsećajući na relativno mirnu zavisnost između Nemačke i Sovjetskog Saveza tokom kasnih faza Hladnog rata, ali upozorava da istorija nudi i mnogo mračnije primere.
Poseban problem je dug kao potencijalno sredstvo pritiska. Ključna prednost SAD leži u mogućnosti sprovođenja dolarskih svopova preko Federalnih rezervi. Sama pretnja da bi Vašington mogao da ih uskrati u kriznim situacijama već predstavlja snažan instrument.
Taj pristup je jasno formulisan u dokumentu poznatom kao „Sporazum Mar-a-Lago“, koji potpisuje Stiven Miran. Nedavni kredit Argentini tokom izbora, namenjen administraciji Havijera Mileja, pokazuje kako finansijska podrška može postati alat za disciplinovanje saveznika i privlačenje novih.
Prodaja američkih državnih obveznica, podseća Tompson, nosi ozbiljne rizike. Iskustvo iz 2008. pokazalo je koliko takvi potezi mogu da destabilizuju sistem, a evropske zemlje bi u tom slučaju mogle pretrpeti veću štetu nego korist, naročito ako bi im u krizi bili uskraćeni dolarski svopovi.
U svetu u kojem se smanjuje prostor za niskorizične odluke, rizik postaje svakodnevica. Prema Tompson, danas često postoje samo opcije sa visokom geopolitičkom cenom. Upravo u tom okruženju Tramp se, kao politički fenomen, snalazi bolje od većine — sklon je riziku i promenama koje donose neizvestan ishod, ali i duboke potrese.
Helen Tompson je profesor političke ekonomije na Kembridžu i autorka knjige „Nered: Teška vremena u XXI veku“. Razgovor je vodio Džon Guida, urednik kolumne „Mišljenja“ u New York Timesu. A pitanje koje ostaje otvoreno jeste da li će ova faza stalne napetosti dovesti do nove ravnoteže — ili tek do još nepredvidljivijih lomova u globalnom poretku.
