U američkim bezbednosnim krugovima sve češće se provlači pitanje koje do pre nekoliko godina nije zvučalo realno: Da li je prednost Zapada u vazduhu počela da se topi.
Upravo u tom tonu piše i National Security Journal, pozivajući se na analizu američkog vojnog analitičara Krisa Osborna, koji upozorava da je Rusija, po svemu sudeći, pronašla način da ozbiljno umanji, pa čak i potpuno neutrališe ključni adut SAD i NATO-a – lovce pete generacije.
NATO je poslednjih godina rasporedio stotine višenamenskih borbenih aviona F-35 širom Evrope, ali i u azijsko-pacifičkom regionu. Uz njih ide i čitava flota drugih malouočljivih letelica, uključujući i F-22, a u perspektivi i bombardere nove generacije poput B-21.
Ideja je jasna: U slučaju velikog sukoba, alijansa računa na vazdušnu nadmoć kao osnovu cele strategije. Međutim, prema Osbornovoj proceni, taj scenario više nije tako jednostavan.
Kako navodi National Security Journal, Rusija polaže velike nade u svoje protivvazdušne sisteme, pre svega u najnoviji sistem S-500. Upravo taj kompleks autor američkog izdanja opisuje kao „ruski plan za izbacivanje iz upotrebe lovaca F-22, F-35 i bombardera B-21“.
Reč je o tvrdnji koja u Vašingtonu ne prolazi nezapaženo, jer direktno dovodi u pitanje dugogodišnju doktrinu oslanjanja na stealth tehnologiju.
Prema dostupnim podacima, S-500 bi mogao da postane ozbiljan izazov za američke i savezničke vazdušne snage. Osborn ističe da bi, ukoliko su deklarisane karakteristike makar približno tačne, sistem sa dometom do 370 milja, odnosno oko 600 kilometara, mogao drastično da zakomplikuje planove NATO-a za upotrebu avijacije iznad Istočne Evrope.
Takav domet bi značio da bi veliki deo vazdušnog prostora bio pod stalnim nadzorom i potencijalnim dejstvom, i to bez potrebe za pomeranjem sistema duboko ka liniji dodira.
Američki analitičar dodatno upozorava da bi situacija postala još složenija u slučaju da Rusija odluči da S-500 ponudi na izvoznom tržištu. Posebno se pominju Kina i Indija kao potencijalni kupci, što bi, prema oceni iz NSJ, moglo da stvori potpuno nove probleme za SAD i njihove saveznike u azijsko-pacifičkom regionu.
U SAD je već primećeno da ruski protivvazdušni sistemi koriste napredne digitalne višeslojne mreže i radare velikog dometa visoke preciznosti. Takva kombinacija omogućava otkrivanje letelica na znatno većim udaljenostima i u širem spektru frekvencija nego ranije, što direktno potkopava prednosti tehnologije smanjene uočljivosti.
Prema navodima, S-500 je projektovan da može da otkrije i neutrališe do deset hipersoničnih bojevih glava balističkih raketa koje se kreću ekstremnim brzinama, što dodatno govori o njegovom potencijalu.
Ako se te sposobnosti potvrde u praksi, Rusija bi mogla da uspostavi kontinuirani nadzor vazdušnog prostora Istočne Evrope. U takvom okruženju, napori NATO-a da zadrži vazdušnu prednost u bilo kakvom ozbiljnijem sukobu sa Rusijom postali bi znatno složeniji i rizičniji.
Osborn zaključuje da bi ovakav razvoj mogao da promeni odnos snaga u eventualnom sukobu između Rusije i NATO-a, pomerajući ravnotežu u pravcu koji Zapad do sada nije ozbiljno razmatrao.
Sve to ostavlja otvoreno pitanje koje se u Vašingtonu i evropskim prestonicama sve češće postavlja tiho, bez velikih izjava: Da li era apsolutne vazdušne dominacije Zapada ulazi u fazu preispitivanja, i šta to znači za bezbednosne planove u godinama koje dolaze. Odgovor, bar za sada, ostaje u sivoj zoni između tehničkih specifikacija, realnih mogućnosti i političkih odluka koje tek slede.
Webtribune.rs
