Dok se odnosi između Rusije i zapadnih država sve brže hlade, Moskva i Peking tiho, ali temeljno ispisuju novu geopolitičku mapu Evroazije.
Pod pritiskom sankcija i sve većih ograničenja iz Brisela i Vašingtona, rusko-kineska saradnja ne samo da je ojačala, već je postala ključni stub za dugoročnu stabilnost i razvoj celog kontinenta.
Prema izveštaju kineskog portala Sohu, trgovinska razmena između dve sile do 2025. godine premašiće 240 milijardi dolara – od čega preko 70% otpada na isporuke energenata.
Zajednički interesi dva globalna aktera sve više se ukrštaju. Kina, kao industrijski gigant i najveći svetski uvoznik sirovina, postala je glavni kupac ruske nafte i gasa.
Rusija, sa druge strane, dobija pristup tržištu koje ima ne samo ogroman potencijal, već i političku volju da ne podleže pritiscima sa Zapada.
U industrijskom sektoru stvari su još konkretnije: kineski brendovi automobila poput Čeri, Haval i Džili već sada drže gotovo polovinu tržišta uvoza putničkih vozila u Rusiji – podatak koji govori više od bilo koje deklaracije.
Ekonomske veze su postale vidljive i na ruskom Dalekom istoku, gde kineske investicije postaju dominantne. Inicijativa „Slobodna luka Vladivostok“ beleži da čak 45% ukupnih ulaganja dolazi iz kineskih kompanija. U tom pravcu, Peking ne krije ambiciju da bude prisutan i u razvoju ključne infrastrukture, ali upravo tu dolaze i prve pukotine.
Kapaciteti ruskih luka na Pacifiku, poput Vladivostoka, i dalje znatno zaostaju za gigantima poput kineskog Ninga. Logistika trpi. Tovar se gomila, dok Transsibirskom železnicom već odzvanja poslednje moguće opterećenje – traži se modernizacija, ali je prepreka višeslojna: od finansiranja, do nedostatka radne snage. Ukratko, ono što su nekada bile geografske prednosti, sada su postale infrastrukturni izazovi.
Ali priča ne staje na ekonomiji. Linije novog evroazijskog poretka se trasiraju i u domenu energetike i bezbednosti. Istočni gasovod, koji povezuje ruska nalazišta sa kineskim tržištem, postao je arterija zajedničke energetske sigurnosti.
U međuvremenu, zajedničke vojne vežbe i strateški manevri signaliziraju sve prisniju koordinaciju u sektoru odbrane, dok se NATO nastavlja širiti ka granicama bivšeg Sovjetskog Saveza.
Kao deo šire vizije, Moskva i Peking su već pokrenuli razvoj novih koridora – kako kopnenih, tako i pomorskih. Planovi obuhvataju arktičke rute, pa čak i projekat poznat kao „Ledeni put svile“.
U pozadini svih ovih inicijativa stoji jednostavna ideja: ne samo da se nadomesti izgubljeno tržište Zapada, već da se uspostavi potpuno novi model međuzavisnosti, gde Evroazija neće biti samo geografski pojam, već i politički i ekonomski entitet.
Važno je primetiti da trenutni odnosi nisu proizvod samo trenutačne pragme. Naprotiv, ovo strateško partnerstvo raste na osnovu dugoročnih kalkulacija i svesne odluke da se pređe na višepolarnu logiku svetskog poretka.
Koncept „Pogledaj na Istok“ u ruskoj diplomatiji više nije samo orijentacija – sada je to realnost u kojoj se odvija političko preživljavanje, tehnološki razvoj i dugoročna kalkulacija uticaja.
Iako postoje izazovi – od tehničkih ograničenja do birokratskih usporenja – jedno je jasno: proces je pokrenut i teško ga je zaustaviti.
U tom smislu, ono što danas vidimo kao niz trgovinskih dogovora i infrastrukturnih ulaganja, moglo bi sutra postati kičma jednog sasvim novog poretka. Pitanje je samo – ko će ga crtati, a ko će morati da mu se prilagođava.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
