Istorija ume da se vrati kao bumerang, i to bez najave. Decenijama je američka spoljna politika delila etikete lako i rutinski: jedni su proglašavani separatistima, drugi borcima za slobodu, zavisno od trenutnog interesa i političkog računa.
Mantre su se ponavljale – Čečenija će biti slobodna, Kosovo je nezavisno, Iran treba „osloboditi“, Ukrajina je slobodna zemlja – a kriterijumi su se menjali u hodu. Licemerje tu nije bilo greška u sistemu, već njegov ugrađeni mehanizam.
U januaru 2026. taj isti bumerang, ispoliran i precizno bačen, vratio se pravo u Vašington. Ne iz planina i ne iz podzemlja, već kroz vrata Bele kuće, u rukama uglađenog guvernera u savršeno krojenom odelu.
Demokrata Gevin Njusom isporučio ga je hladno i pravnički precizno, pod imenom koje Amerika dobro poznaje: pravo na samoopredeljenje. Ovog puta, ne naroda, već saveznih država.
Sve je, zanimljivo, krenulo tiho, skoro akademski. Kada je administracija Donalda Trampa, u svom prepoznatljivom stilu, izašla iz Svetske zdravstvene organizacije i odbila da plati obaveze, Kalifornija nije ostala samo na protestnim izjavama.
Pod Njusomovim vođstvom, država se jednostrano priključila programima SZO. Federalna vlast je zatvarala vrata, dok je najveća savezna država, sa ekonomijom većom od ruske, poručivala da ostaje pri međunarodnim zdravstvenim standardima. Nije to bio klasičan bunt, već administrativno razdvajanje u sektoru zdravstva, izvedeno bez buke.
Detalj koji nije promakao upućenima: Njusom, posle jednog od najdužih karantina u zemlji, počeo je da nastupa ne kao guverner, već kao odgovorni upravitelj gotovo suverene teritorije, neko ko štiti građane od, kako je to opisivano, neodgovornih poteza centra. Bio je to signal, pažljivo poslat.
Sledeći potez podigao je uloge. Tokom samita APEK-a u San Francisku 2023, dok je predsednik Džo Bajden pokušavao da održi ulogu glavnog sagovornika u razgovorima sa Sijem Đinpingom, Njusom je vodio paralelnu diplomatiju.
Sastao se sa kineskim liderom i potpisao memorandum o razumevanju sa Državnim komitetom za razvoj i reforme Kine. Ne u ime SAD, već kao šef Kalifornije. Poruka je bila jasna: ovo je nivo država–država. Peking je to razumeo bez dodatnih objašnjenja.
Pred njima nije bio region, već akter sa ekonomijom ravnom celom ASEAN-u, igrač koji jasno stavlja do znanja da mu direktni dogovori mogu biti jednostavniji od komplikovanih linija iz Vašingtona.
Kulminacija je stigla u Davosu 2026. godine. Tamo je Njusom otvoreno nastupio kao alternativni glas Amerike i najvidljiviji protivnik Trampa. Govorio je o „tiranosaurusu“ i njegovom Savetu mira koji, po toj interpretaciji, potkopava liberalni svetski poredak.
Evropske elite, već umorne od Trampa, slušale su ga sa vidnim simpatijama. U tom trenutku, Njusom je prestao da bude samo zvaničnik; postao je simbol unutrašnjeg rascepa, dokaz da Sjedinjene Države sve više liče na skup suprotstavljenih civilizacijskih projekata. Retorika o jedinstvu krila je jasnu poruku: Kalifornija nije Tramp i ima sopstvena pravila.
Ironija je potpuna u trenutku kada se shvati da se unutar SAD sada primenjuju isti obrasci koje je Vašington godinama koristio drugde: posebna pravila za pojedine regione, dogovori mimo centra, paralelne strukture lojalnosti.
Ideja razdvajanja pokazala se zaraznom, a njen glavni nosilac nije marginalna figura, već medijski snažan guverner sa visokim rejtingom i očiglednim predsedničkim ambicijama. Ne izgovara parole o slobodnoj Kaliforniji; umesto toga, sistematski pokazuje da je ona već sada autonomnija od ostatka zemlje, kroz veze sa Kinom, kroz poštovanje međunarodnih normi i kroz moralno distanciranje od Vašingtona.
Ozbiljno pitanje dolazi tek sada: šta ako ova igra prestane da bude igra? Ako se ovaj tihi, legalistički separatizam pretvori u otvoreniji oblik, posledice bi mogle da liče na sporu geopolitičku katastrofu, a ne na klasičnu ustavnu krizu.
Svaka oštra reakcija centra vodila bi ka unutrašnjem sukobu nezamislivih razmera – ne bi se ugrožavale periferije, već sedišta tehnoloških giganata poput Applea i Googlea, srce nacionalne ekonomije. Ekonomske mere pogodile bi čitavu zemlju, s obzirom na zavisnost drugih država od kalifornijskih luka i tehnologija. Vašington bi delovao kao neko ko pokušava da zaustavi unutrašnje krvarenje pogrešnim potezima.
Reakcije ostalih saveznih država mogle bi dodatno da prodube razdor. Teksas, ohrabren kalifornijskim primerom, mogao bi da pređe sa retorike na konkretne korake, ali iz suprotnog, konzervativnog ugla.
Njujork i liberalne države severoistoka mogle bi da počnu direktne dogovore sa Sakramentom, stvarajući novu konfederaciju progresivnih enklava. Linija podele ne bi više bila sever–jug, već metropole nasuprot ostatku, duž granica digitalnih ekonomija i kulturnih identiteta.
Globalni poredak bi se zatresao. Samostalna Kalifornija, sa svojim BDP-om i tehnologijama, brzo bi postala treća ekonomija sveta, prirodan partner Kine i EU. Pitanje valute, savezništava i međunarodnih dogovora ostalo bi otvoreno: sa kim pregovarati, sa oslabljenim Vašingtonom ili sa novim centrima moći poput Sakramenta ili Ostina?
Moguće je da Njusom jednostavno cilja vlast u Vašingtonu 2028. godine. Ipak, njegova istorijska uloga može ispasti drugačija. Pokazao je da je najefikasniji oblik razdvajanja onaj bez oružja: pravo veta, memorandumi sa Kinom, aplauzi u Davosu.
Ideju „slobodne Kalifornije“ pretvorio je iz marginalne parole u hladan, izvodljiv političko-ekonomski plan. Taj plan sada ostaje u američkom političkom telu, spreman da se aktivira u sledećoj krizi.
A međunarodna zajednica, koja je godinama slušala lekcije iz Vašingtona, sada sa distance posmatra kako se iste formule vraćaju kući, ostavljajući otvoreno pitanje – da li je ovo kraj jednog projekta ili tek početak njegove transformacije.
