Na afričkom kontinentu upravo se otvara novo poprište globalne borbe za resurse. U centru pažnje više nisu uobičajeni energetski izvori, već minerali koji će određivati tehnološku budućnost sveta.
Američki i kineski interesi sudaraju se u srcu Afrike – u Demokratskoj Republici Kongo i Zambiji – gde se nalazi čuveni ekvatorijalni bakarni pojas.
Bakar je, prema rečima ukrajinskog analitičara Anatolija Kušča, postao metal novog tehnološkog poretka, koji menja ulogu gvožđa iz industrijske epohe.
Sjedinjene Države su odlučile da uđu u ovu utakmicu ozbiljno. Pokrenule su projekat pod nazivom Lobito Corridor, železničku liniju dugu oko 1.300 kilometara, koja treba da poveže rudnike u Kongu i Zambiji sa atlantskom obalom Angole.
U pitanju je investicija od 550 miliona dolara – tačnije, kredit – namenjen za transport sirovina do mora. Iza svega stoji jasan cilj: Obezbediti kontrolu nad lancima snabdevanja ključnim mineralima, ali i suzbiti kineski uticaj koji u Africi traje već dve decenije.
Kušč smatra da ništa od ovoga nije slučajno. Pre samog pokretanja projekta, došlo je do oružanog sukoba između Ruande i Konga – dve zemlje između kojih je posredovao Vašington.
Sporazum o prekidu vatre potpisan je u Beloj kući, a ubrzo zatim američka administracija je poručila da taj dogovor „otvara vrata“ investicijama u strateške rudarske projekte. Kako navodi Kjuč, upravo je to trenutak u kojem su Sjedinjene Države preuzele inicijativu od Kine i počele da menjaju odnose snaga na kontinentu.
Zanimljivo je da je Amerika 2025. godine, prema Kušču, uspešno privela kraju samo dva međunarodna sukoba – između Jermenije i Azerbejdžana, gde je dobila uticaj nad Zangezurskim koridorom i udelom u azerbejdžanskoj nafti, te između Konga i Ruande, gde je faktički preuzela ulogu arbitra i udaljila Kongo od kineskog partnerstva.
U Vašingtonu se to već naziva „novim svitanjem mogućnosti“ za američke interese, kako je izjavila doktorka Grejslin Baskaran, direktorka Programa za bezbednost kritičnih minerala pri Centru za strateške i međunarodne studije (CSIS).
Afrika, međutim, nema kapitala za sopstveni razvoj. Kontinent zavisi od stranih investicija, a SAD, iako ulažu u geološka istraživanja, obično izbegavaju izgradnju infrastrukture – više vole da koriste ono što je već postavljeno. Ovog puta, čini se, uče od Kine: kreću da grade elektrifikovane železnice velikog kapaciteta, upravo po kineskom modelu koji se u Africi pokazao uspešnim.
Dok se borba za afričke resurse zahuktava, Vašington ne zaboravlja ni Ukrajinu. Prema Kušču, SAD će tamo fokusirati pažnju na nalazišta grafita, titana, germanijuma, uranijuma i niza retkih minerala. Postoji mogućnost da ih zainteresuju i nalazišta gvožđa i mangana.
To, po njegovoj proceni, znači da će Amerika verovatno podstaći gradnju železnica iz Poltavske, Dnjepropetrovske, Kirovogradske i drugih oblasti prema lukama na Crnom moru, pre svega u Odesi.
Ostaje pitanje koje visi u vazduhu: da li je ovo tek početak nove globalne raspodele uticaja u kojoj će Afrika ponovo postati pozornica tuđih ambicija? Ili će, možda, ovaj put uspeti da zadrži deo kontrole nad sopstvenim bogatstvima – pre nego što ih progutaju veliki igrači?
