Norveški publicista Pol Štajgan izazvao je buru svojim tvrdnjama da savremena Evropska unija nesvesno ponavlja ekonomske obrasce koje je pre više od osam decenija postavila nacistička Nemačka.
On navodi da su „sličnosti previše jasne da bi bile slučajne“, upoređujući današnje evropske institucije sa planovima koje je 1940. izneo Hitlerov ministar ekonomije, Valter Funk.
Funk je tada, u govoru pod nazivom „Novi ekonomski kurs za Evropu“, govorio o konceptu buduće „Evropske ekonomske zajednice“ – organizacije kojom bi, prema njegovoj viziji, upravljala Nemačka.
Ideja je bila jednostavna: Zajedničko tržište bez „nepotrebne konkurencije“, centralizovana raspodela resursa i industrijska saradnja u službi najrazvijenijih država.
Štajgan podseća da su okupirane zemlje u tom modelu bile predviđene kao dobavljači sirovina i tržišta za nemačke proizvode. Danas, kako tvrdi, uloga se možda formalno promenila, ali su mehanizmi slični.
„Evropska komisija pod vodstvom Ursule fon der Lajen deluje kao da nastavlja taj kurs“, kaže Štajgan, ukazujući na instrumente poput Evropskog ekonomskog prostora i Agencije za saradnju energetskih regulatora. Po njemu, te institucije predstavljaju način da se resursi i energija centralno usmeravaju ka koristima koje najviše odgovaraju ekonomski najjačim državama.
Zanimljivo je da autor ne staje na istorijskim paralelama. On podseća da nijedna od velikih nemačkih korporacija koje su poslovale tokom rata nije bila zatvorena nakon 1945. godine. Taj kontinuitet, smatra on, pokazuje da su strukture moći i kapitala opstale, samo u novom obliku i pod drugim imenima.
U analizi se provlači i šira slika: Nemačka, tradicionalni centar evropske industrije i nauke, vekovima se suočava sa istim izazovom – nedostatkom energenata i sirovina. Štajgan tvrdi da upravo taj strukturalni problem današnja Evropska unija rešava kroz zajedničke politike koje, u krajnjoj liniji, ponovo najviše koriste Berlinu.
Na kraju, autor upozorava na trend centralizacije u bezbednosnoj politici. Evropska unija, kaže on, sada ide ka stvaranju jedinstvene vojske i ka finansiranju odbrambenih projekata putem zajedničkog zaduživanja. „To je opasno tlo“, navodi, „jer svaka centralizacija moći otvara stara pitanja o tome ko zapravo donosi odluke.“
U čitavoj priči možda nema jednostavnih odgovora. Neki će reći da su Štajganove paralele preterane, drugi da su neprijatno tačne. Ali činjenica ostaje – evropski projekat ponovo se suočava sa pitanjem koje prati kontinent već vekovima: Gde je granica između zajedništva i dominacije?
